Dramatični naboj

Beogradski balet izveo je premijerno na sceni Narodnog pozorišta dva jednočina baleta – Jesenje cveće u koreografiji Mari Klod Pjetragale i Žilijena Derua, i obnovu baleta Kavez u koreografiji Lidije Pilipenko.
Balet Kavez je premijerno izveden 1999. godine i u tadašnjim društvenim okolnostima, na kraju jedne po svemu užasavajuće dekade, delovao je kao logično ostvarenje. Međutim u danas njegova klaustofobičnost, sumorna atmosfera mentalne ustanove i unutrašnji raskoli likova, kreiraju jednu širu, globalnu metaforu sveta kao prostora u kome bauljaju izgubljeni ljudi, u potrazi za smislom.

Rešetke sa jedne, a betonski zid sa druge strane oivičavaju prostor u kome igrači – stanovnici ove ustanove proživljavaju svoje dane. U ovom zastrašujućem prostoru Pilipenko kao kontrast kreira ljubavnu priču koja svojom čistotom i emotivnošću podseća na svet kakav bi mogao biti. U veoma ubedljivo i kreativno postavljenim duetnim deonicama autorka demonstrira rađenje novog života koji će ipak pobediti ludilo, zatvorenost i teskobu. Osim povremene preterane mimike igrača, predstavi je najviše smetao zvuk plača tek rođenog deteta, kao prejaka simbolika koja je delom banalizovala ovu priču. Režijski Pilipenko dosta vešto vodi čitav ansambl, do kraja u kome oni ostaju sa jedne strane zavese, dok je pred nama igrački par koji predstavlja pobedu ljubavi nad besmislom. Ova simbolika, iako sasvim pojednostavljena, delovala je efektno, kao i čitav balet, delom i zahvaljujući dobrom odabiru muzike – delovima II simfonije "Vaskrsenje" Gustava Malera. Asambl je generalno bio vrlo ubedljiv, kao i solisti Tamara Ivanović i Dejan Kolarov. Ipak predstavu je obeležila izvanredna kreacija prvakinje baleta Ane Pavlović, koja je izuzetno ekspresivno, izražajno, ubedljivo, dočarala duboke ponore i uzlete ljudske psihe.

U drugom delu videli smo balet Jesenje cveće, čija najveća mana leži u dramaturškoj postavci, odnosno libretu – ukoliko se u programu ne pročitaju ideje koreografa, teško da priča gledaocu može biti jasna. Naime, inspiraciju su koreografi pronašli u industrijskoj revoluciji, odnosno promenama koje je ona donela na počeku dvadesetog veka. Tako prvo gledamo dramatične ansambl i duetne deonice koje demonstriraju melanholiju, otpor promenama i nemoć da im se individua suprotstavi. Onda nastupa muški ansambl sa poletnim, veoma atraktivnim plesom koji stilski odudara od prethodih delova, čak pomalo asocira na mjuzikl – to je ona strana koja se raduje novinama i napretku. Onda ponovo par koji razdiru unutrašnji nemiri, njihov ples je pun telesnih kontrakcija, uzdaha, očajanja... Pa zatim opet muški ansambl sa euforičnom, optimističnom igrom.

Stil Pjetragale i Derua je u velikoj meri oslonjen na baletsku klasiku, ali oni koriste i savremeniji plesni vokabular. Kako predstava odmiče tako koreografi dobijaju sve veći kreativni naboj, pa su plesne deonice ispunjene originalnim i zanimljivim rešenjima. U drugom delu se predstava stilski ujednačuje, a ne remeti je ni muzička kompilacija sačinjena od dela brojnih autora.

Igrači su i u ovom ostvarenju veoma dobri, posebno je do izražaja došao odlično uvežban i poletan muški ansambl. Sasvim korektan bio je i ženski ansambl, kao i solisti – Konstantin Kostjukov, kao pouzdan partner mladoj solistkinji Sanji Ninković. Ova igračica poseduje izražajnost i stilsku istančanost, veoma joj leži savremeniji plesni stil i u Jesenjem cveću je to pokazala u onoj meri u kojoj joj je to omogućio dati koreografski materijal, ali sasvim sigurno njoj tek predstoje ostvarenja u kojima će moći do kraja da iskaže svoje značajne igračke i dramske potencijale.

Iako Jesenje cveće nije vrhunsko koreografsko ostvarenje, zahvaljujući nekim zanimljivim deonicama ono predstavlja za naš ansambl dragoceni uvid u jedan malo drugačiji, prilično sofisticiran autorski rukopis.