Политички бедем српском капиталу

ИНТЕРВЈУ
Од нашег сталног дописника
Љубљана, 31. марта – Неуспех Мирослава Мишковића односно Милана Бека да уђу у власничку структуру словеначког "Меркатора", што је омела не само љубљанска штампа него и парадржавни фондови, случај "Салфорд", чији је покушај да купи "Љубљанске млекаре" пропао пошто је ова фирма од стране словеначких медија жигосана као "српско-британска компанија" која пере "прљав Милошевићев новац", крах покушаја "Делта Холдинга" да купи некад престижни "Фруктал" из Ајдовшчине или плац у Љубљани на коме би подигао мегадућан… Све ово догодило се откако су 2000. нормализовани односи између Србије и Словеније.

"Делта" је недавно, приликом покушаја да од менаџмента "Винакраса" откупи фабрику меснопрерађивачке индустрије "Крас" у Шепуљама, објавила да се нада да тиме "пише историју", обележава продор првог предузећа из Србије иза бедема привредне тврђаве каквом Словенију сматрају многи улагачи из света. Матрица се понавља – спрега овдашњих медија и политике послове и капитал који стиже из Србије проглашава "мафијашким" или "нечасно зарађеним током протеклих ратова". То упућује на закључак да у Словенији постоји политичка блокада за инвестиције "с југа" Балкана. Упитали смо Горана Новковића, уредника специјализованог листа "Финанце" и коментатора привредних токова у држави, зашто капитал из Србије нема прођу у Словенију?

– Тачно је да се у Словенији често појављују чланци о спрези српских новопечених бизнисмена с бившим, Милошевићевим режимом. Сматрам да се ради о протекционистичкој реторици оних економских снага у обе државе које желе да сачувају своју привредну моћ, утицај – код куће. Типичан пример је прошлогодишња афера "Меркатор". "Пивара Лашко", "Истрабенц" и "Делта" су помоћу медија и с националистичком помпом бранили своје позиције на домаћем терену. Чињеница је да су у овом тренутку политички односи између Србије и Словеније зрелији за улазак капитала српских фирми у Словенију, него, рецимо, односи Словеније и Хрватске за улазак хрватских предузећа у Словенију. Тачно је, међутим, да српских инвестиција овде практично нема. Између Србије и Словеније дешава се нешто слично ономе што је виђено између Аустрије и Словеније, јер готово да нема словеначких инвестиција капитала у Аустрију.

Шта је разлог за описано затварање словеначког тржишта за "туђ капитал" у време мултинационалки и глобализације?

 – Два су разлога. Прво, профити су на развијеним тржиштима умногоме нижи јер је јача конкуренција. Друго, домаће економске елите, како у Словенији тако и у Аустрији, бране се од насртаја "са стране" употребом медијског протекционистичког речника. Да не буде неспоразума – потпуно исту политику економске елите воде у Србији, само су појавни облици нешто другачији због ниже развијености привреде. Колико знам, у Србији готово да нема, рецимо, македонског капитала. Да се вратим конкретном примеру који сте поменули – "Салфорд" није прави пример који би доказао да су српским бизнисменима затворена врата за продор капитала у Словенију. Заплет са "Љубљанским млекарама" је последица "народњачке одбране" једног дела сељачког лобија у Словенији који је "Млекару", чији је један од јачих сувласника, и дотерао до дувара, а сад би хтели да им кожу спасава држава јер би се на тај начин тај део пољопривредника осећао безбеднијим у тржишној утакмици. Убеђен сам да је "Салфорд" одустао од те куповине првенствено зато што се није исплатила – за цену која је понуђена. Нагласио бих, међутим, да се српским предузећима која капиталом желе да уђу у Словенију сад пружа изузетна прилика. Парадржавни фондови – "Капиталска дружба" и "Словенска одшкоднинска дружба", кренули су у продају бројних државних предузећа путем јавних огласа. Што понуда буде транспарентнија и боља од стране евентуалних српских купаца, имаће више шанси да успеју, јер медији после афере "Меркатор" (2005) агресивно притискају на оба фонда да имовину продају за што вишу цену, и то, наравно – транспарентно.

Стиче се утисак да овде медији "завршавају прљав посао" за домаћу политику и капитал, нарочито кад се ради о инвестицијама из Србије. Јавност кљукају лошом сликом о Србији, оном која је створена осамдесетих година прошлог века и Београд представљају као некакву претњу. Намеће се закључак да је нормално "кињити" оно што потиче "с југа" – није уређен статус избрисаних (међу којима је око 80 одсто Срба), а најбројнија мањина у Словенији према последњем попису – српска – ужива "статус" непризнате мањине. Плус закинути словеначки пензионери у Србији... Има ли шанси да се то брзо промени?

– Однос Словеније према Србији само још делимично произилази из односа између република с краја 80-их година. Тензије данас ни приближно нису исте као онда. Што је у реду. Неке економске елите у обе државе неретко пробају да поново удахну живот поменутим тензијама – када им то одговара, ради заштите сопствених интереса. На срећу, то су усамљени ексцеси. Типичан пример је извор српског и руског капитала који медији у Словенији често третирају лошије него извор капитала који стиже са Запада, што је делимично логично. Напомињем да се однос Словеније према руском капиталу у последње време мења, а то прати и другачији однос према капиталу из Србије. Дакле, отопљавају се односи за проток капитала. Проблем је што је, с друге стране, у Србији још увек могуће препознати изјаве које подсећају на стара времена – да Словенци куповином предузећа у Србији, Србију наводно економски музу, искоришћавају. Ту се потпуно занемарује да страни капитал доноси нова радна места и виши стандард. Залажем се за што више страног капитала у Словенији, јер је коначни циљ што већа конкуренција која доноси благодет потрошачима и грађанима. "Отписани" (избрисани) су реликт прошлости и црна мрља на словеначком угледу у међународној заједници. Штета је утолико већа, јер да није било те омашке, Словенија је могла бити пример како извести осамостаљење. Али и избрисани имају све мање везе са економским и политичким односима са Србијом.

Како пословни људи из Србије могу да проврте штит готово непробојног словеначког тржишта? У Београду има идеја да влада треба да услови куповину и инвестиције словеначких фирми у Србији с приступачношћу Словеније за предузећа и робу из Србије?

– Неке српске фирме само конкуришу за куповину државног власништва које продају "Капиталска" и "Словенска одшкоднинска дружба", и нека то чине транспарентно! Ако "Пивара Лашко" неће "Делти" да прода "Фруктал", то је њено право јер је власник. Исто важи за друга приватна власништва и акције. Друга ствар је продаја државног власништва. Биће у Словенији до краја 2008. на претек фирми за продају, и ето прилике за улагаче из Србије. Било каква условљавања продора са српске стране, или препреке са словеначке стране, потпуно су неприхватљиви и могу да изазову несагледиве последице. Протекционистичке блокаде на крају увек штете ономе ко их је лансирао. Ближа историја нам је то одлично показала. У доба глобализације владе имају задатак да створе услове који су што повољнији за сва предузећа, а не да протекционистички, на мекан или тврд начин, штите домаће компаније. Коначно, цену за то не плаћају политичари, већ због виших цена или чак несташица – страдају потрошачи.