Мушкарчине или уплашени дечаци

Представа „Мушкарчине” бави се питањем: шта је то мушкост и како се она доживљава, односно формира у нашој култури. Полазиште у раду биле су нам стереотипне слике балканских мачо-типова који су по неписаном правилу груби и неспретни у показивању осећања. Друштво од њих очекује да се понашају по предвиђеном шаблону, а наша представа има намеру да покуша да промени ту слику и покаже како се иза имиџа мушкарчине, често крију уплашени дечаци, растрзани између своје природе и родне улоге која им је наметнута.... каже драмска ауторка Милена Миња Богавац која је у сарадњи са Војиславом Арсићем урадила интригантну, необичну представу „Мушкарчине” чија премијера је у петак, 30. новембра на сцени Битеф театра.

Тандем Богавац–Арсић потписује концепт, режију и драматургију. Коаутори и извођачи су: Алекс Суртов, Ђорђе Живадиновић Гргур, Јован Здравковић, Марко Панајотовић, Немања Пувача, Никола Павловић, Урош Нововић и Владимир Тасић. Кореографију и сценски покрет је урадила Љиљана Тасић, а музику Владимир Пејковић. Несвакидашње сценско остварење „Мушкарчине”, заправо, израсло је из регионалног пројекта „Буди мушко” чија су основа радионице намењене младићима који кроз њих уче о родној равноправности, ненасиљу и здравим стиловима живота.

– Представа је настала из потребе да систематизујемо и кроз позоришни чин представимо знања која смо кроз пројекат стекли. Ја лично, (сарадници на представи зову ме: мушкарача!) постала сам чланица клуба „Буди мушко” пре годину и по дана, од када на пројекту сарађујем као део креативног тима и тренер у области употребе драме у едукацији. Војислав Арсић и ја смо водили неколико оваквих радионица, па смо одлучили да заједничко тренерско искуство заокружимо целовечерњом представом. Ипак, постоји и други, значајнији аспект читаве приче. Проблеми с којима се млади мушкарци на нашим просторима суочавају су озбиљни и важни. Они су готово увек повезани са насиљем, о коме се много прича, али се мало тога чини да се оно спречи – прича луцидна Милена Богавац и додаје:

–Игнорантским или сензационалистичким приступом, држава и медији друштву шаљу поруку о томе да је насиље саставни, па самим тим и нормалан део наших живота. Ко је то одлучио? И ко штити хулигане, хомофобе, агресивце и „мушкарчине” које тероришу остатак друштва? Тероризам у овом случају није претешка реч, јер стварност коју живимо одговара њеној дефиницији. Неколико пута годишње у прилици смо да сведочимо о томе како извесне друштвене групе насилничким понашањем истерују своје идеје, чак и онда када се оне крше са Уставом. Њихови „успеси” директна су порука младима: насиље се исплати. Овом представом желимо да пренесемо другу поруку. Насиље је основ друштвеног зла. То што си насилан није део твоје мужевности, већ врло погрешног начина на који те друштво приводи у границе рода. 

Процес настанка представе „Мушкарчине” био је необичан и несвакидашњи. Ауторски тим најпре је организовао аудицију за младе глумце, али им је, кажу, било мање важно њихово глумачко умеће.

– Желели смо да упознамо младиће, који ће кроз аутентичне приче и искуства бити вољни да заједно са нама направе „позоришни документарац” о мушкости. Пошто смо саставили екипу, заједно смо се „изоловали” на тренингу у Војвођанском омладинском центру. Тамо смо провели седам дана током којих смо непрекидно радили. Користили смо се техникама драме у едукацији и методолошким играма, кроз које смо креирали материјал за представу. Уследила је фаза у којој смо заједно ишли на представе које тематски и естетски одговарају нашим интересовањима. О њима смо разговарали, писали смо и размењивали приказе – прича наша саговорница.

Војислав Арсић и Милена Богавац уједно су, како сазнајемо, ишчитавали теорију мушког покрета и занимљиве есеје и представљали их глумцима, који су их коментарисали. Ускоро су глумци и сами почели да траже чланке занимљиве за дискусију.

– Глумци су прошли кроз радионице на којима је базиран пројекат „Буди мушко”, а са кореографкињом Љиљаном Тасић имали смо радионицу савременог плеса. Процес смо документовали и ускоро ћемо приказати и филм, у режији Ивана Стојиљковића који нас је пратио, снимао и био неодвојиви део тима. „Мушкарчине” су представа процеса. То не значи да важност процеса превазилази квалитет представе, већ да се то што играмо реферише на пут који смо прешли. Уколико публика научи мали део свега што смо током рада на представи истражили, бићу сигурна да смо урадили важну ствар. Ако се то и не догоди, Војислав и ја остајемо бескрајно поносни на наше младе сараднике који својим размишљањима руше стереотипне слике о мушком роду– тврди Милена Богавац.