Као да смо дах прошлости

У Београд је допутовао да би представио најновији албум „Седам” и да би у „Сава центру” био гост Звонка Богдана. После 13 година дискографске паузе „Плави оркестар” је снимио 11 песама а Саша Лошић Лоша потписао се као комплетан аутор.

– Овај албум је постао најдуже сниман на простору бивше Југославије. Радили смо на њему три и по године. Био је одавно готов али били бисмо несрећни да смо га раније објавили. Албум је затварање приче о „Плавом оркестру” и желели смо да у потпуности будемо задовољни оним што смо урадили. Ово је експеримент над експериментима, у ритмовима има пуно иновација и ко га буде послушао видеће да има много промена – каже Лоша.

Упитан да ли то значи да су сазрели музички, каже да не зна одговор.

– Не знам ко је власник зрелости и власник нормалности па да он одговори на то питање.

Албум је продуцирао Нишка Братош за којег Лоша каже да би му „Плави оркестар” морао излити споменик у бронзи због стрпљења и посвећености.

– Песму „(Р)еволуција” снимили смо са групом „Дубиоза колектив” а нумеру „Ти мислиш да је мени лако” са Драганом Мирковић, док су београдски „Вампири” били задужени за вокалне деонице на целој плочи. Они су сјајан бенд и волим то што су издржали да музички простор обогаћују лепим мелодијама – каже Лошић.

Он признаје да му је жао што његове мајке више нема јер би била врло поносна због наступа са Звонком Богданом чије песме је волела.

– Када сам био мали отац ме је водио у Београд и одсели смо у хотелу „Унион”. Сишли смо, сећам се, на вечеру и тада сам први пут видео ауру једне велике звезде. „Шта, јуниор још није у крпама?”, рекао је тада Богдан мом оцу – присећа се музичар који је са Звонком Богданом певао у дуету једну од носећих песама у серији „Вратиће се роде”.

Присећа се и свог првог концерта у СКЦ-у када су у Београд дошли као момци који обећавају.

– Као да је тада у СКЦ-у био неко сасвим други. Била је тада у нама присутна жеља за успехом. Жеља да „Она” коначно сазна да сам постао неко. Јер, увек поред уметничког повода постоји и онај приватни – прича док га подсећамо како су њега и момке из бенда тих осамдесетих година фанови пратили где год су ишли.

– Једном се чак, после потписивања наше плоче „Солдатски бал”, окупило око 3.000 људи. И то је забележено на фотографији. У једном тренутку ствари су се отеле контроли, обезбеђење, наши менаџери су се разбежали а нас четворица смо почели да бежимо ка хотелу „Москва”. А за нама њих неколико стотина. Улетели смо у хотел, узели кључеве од собе, улетели у њу и закључали се. И фанови су улетели у хотел и упали у собу представника Међународног монетарног фонда који су ту били због неког важног уговора. Био је то скандал који је заташкан али, ми смо добили ногу из свих београдских хотела – прича Саша Лошић, који се већ годинама потписује као композитор филмске и позоришне музике.

Он признаје да је готово невероватно што „Плави оркестар” толико дуго постоји и да то није очекивао.

– Одговоран сам према јавној појави и знам да људи воле „Плави оркестар” као да смо стуб стабилности у времену када се све распало. Као да смо дах прошлости. А ја волим идиле и волим да нас људи тако доживљавају па не бих да их разочарам. Зато „Плави оркестар” јесте нека врста компромиса, сигурна зона за људе – сматра музичар који је одлучио да се скраси на Хвару где је купио кућу у којој планира да проведе ову јесен и зиму.

С. Чикарић

-----------------------------------------------------------

Писма у врећама кромпира

Писма су нам долазила у врећама за кромпир. Поштар је кукао како то није његов посао. Та писма сам остављао на таван док у једном тренутку тамо више нисам могао од њих да уђем. Онда сам замолио сарајевску пошту да их више не шаље. Било је у писмима свега, у једном ланчић, у другом 400 марака… А у једном је писало да ће се потписница убити ако јој не пошаљем аутограм. После тога их више нисам читао – сећа се Лошић само неких од најзанимљивијих детаља из његове дугогодишње каријере.