Kao da smo dah prošlosti

U Beograd je doputovao da bi predstavio najnoviji album „Sedam” i da bi u „Sava centru” bio gost Zvonka Bogdana. Posle 13 godina diskografske pauze „Plavi orkestar” je snimio 11 pesama a Saša Lošić Loša potpisao se kao kompletan autor.

– Ovaj album je postao najduže sniman na prostoru bivše Jugoslavije. Radili smo na njemu tri i po godine. Bio je odavno gotov ali bili bismo nesrećni da smo ga ranije objavili. Album je zatvaranje priče o „Plavom orkestru” i želeli smo da u potpunosti budemo zadovoljni onim što smo uradili. Ovo je eksperiment nad eksperimentima, u ritmovima ima puno inovacija i ko ga bude poslušao videće da ima mnogo promena – kaže Loša.

Upitan da li to znači da su sazreli muzički, kaže da ne zna odgovor.

– Ne znam ko je vlasnik zrelosti i vlasnik normalnosti pa da on odgovori na to pitanje.

Album je producirao Niška Bratoš za kojeg Loša kaže da bi mu „Plavi orkestar” morao izliti spomenik u bronzi zbog strpljenja i posvećenosti.

– Pesmu „(R)evolucija” snimili smo sa grupom „Dubioza kolektiv” a numeru „Ti misliš da je meni lako” sa Draganom Mirković, dok su beogradski „Vampiri” bili zaduženi za vokalne deonice na celoj ploči. Oni su sjajan bend i volim to što su izdržali da muzički prostor obogaćuju lepim melodijama – kaže Lošić.

On priznaje da mu je žao što njegove majke više nema jer bi bila vrlo ponosna zbog nastupa sa Zvonkom Bogdanom čije pesme je volela.

– Kada sam bio mali otac me je vodio u Beograd i odseli smo u hotelu „Union”. Sišli smo, sećam se, na večeru i tada sam prvi put video auru jedne velike zvezde. „Šta, junior još nije u krpama?”, rekao je tada Bogdan mom ocu – priseća se muzičar koji je sa Zvonkom Bogdanom pevao u duetu jednu od nosećih pesama u seriji „Vratiće se rode”.

Priseća se i svog prvog koncerta u SKC-u kada su u Beograd došli kao momci koji obećavaju.

– Kao da je tada u SKC-u bio neko sasvim drugi. Bila je tada u nama prisutna želja za uspehom. Želja da „Ona” konačno sazna da sam postao neko. Jer, uvek pored umetničkog povoda postoji i onaj privatni – priča dok ga podsećamo kako su njega i momke iz benda tih osamdesetih godina fanovi pratili gde god su išli.

– Jednom se čak, posle potpisivanja naše ploče „Soldatski bal”, okupilo oko 3.000 ljudi. I to je zabeleženo na fotografiji. U jednom trenutku stvari su se otele kontroli, obezbeđenje, naši menadžeri su se razbežali a nas četvorica smo počeli da bežimo ka hotelu „Moskva”. A za nama njih nekoliko stotina. Uleteli smo u hotel, uzeli ključeve od sobe, uleteli u nju i zaključali se. I fanovi su uleteli u hotel i upali u sobu predstavnika Međunarodnog monetarnog fonda koji su tu bili zbog nekog važnog ugovora. Bio je to skandal koji je zataškan ali, mi smo dobili nogu iz svih beogradskih hotela – priča Saša Lošić, koji se već godinama potpisuje kao kompozitor filmske i pozorišne muzike.

On priznaje da je gotovo neverovatno što „Plavi orkestar” toliko dugo postoji i da to nije očekivao.

– Odgovoran sam prema javnoj pojavi i znam da ljudi vole „Plavi orkestar” kao da smo stub stabilnosti u vremenu kada se sve raspalo. Kao da smo dah prošlosti. A ja volim idile i volim da nas ljudi tako doživljavaju pa ne bih da ih razočaram. Zato „Plavi orkestar” jeste neka vrsta kompromisa, sigurna zona za ljude – smatra muzičar koji je odlučio da se skrasi na Hvaru gde je kupio kuću u kojoj planira da provede ovu jesen i zimu.

S. Čikarić

-----------------------------------------------------------

Pisma u vrećama krompira

Pisma su nam dolazila u vrećama za krompir. Poštar je kukao kako to nije njegov posao. Ta pisma sam ostavljao na tavan dok u jednom trenutku tamo više nisam mogao od njih da uđem. Onda sam zamolio sarajevsku poštu da ih više ne šalje. Bilo je u pismima svega, u jednom lančić, u drugom 400 maraka… A u jednom je pisalo da će se potpisnica ubiti ako joj ne pošaljem autogram. Posle toga ih više nisam čitao – seća se Lošić samo nekih od najzanimljivijih detalja iz njegove dugogodišnje karijere.