Болести грамзивости

Нисмо ваљда толико огуглали да не примећујемо промену? У друштву у коме је социјалистички патетично „другови морамо” замењено безличним позивима на борбу против разних зала транзиције, наједном су људи и појаве почели да добијају имена. Мирослав Мишковић, Оливер Дулић, Јожеф Каса, Агробанка, Југоремедија...

Кажу да је у древној Кини долазак на власт нове династије био пропраћен „исправљањем имена”, церемонијом током које је упрљано значење неких појмова претходне династије прочишћавано како би се успоставила нова веза између језика и царских поданика. Нека врста великог лингвистичког чишћења.

Нема сумње да је бирократски, испразни, езоповски или вулгарни језик загадио наш политички простор до те мере да је већини људи постала мука да слушају рециклажу испраних фраза и обећања или пуцње у празно против анонимних мета.

Народ очекује акцију. За почетак у начину говора. „Исправљањем имена.”

Уопште не сумњам у делотворност такве промене. Сетимо се само прве кампање Барака Обаме. Личио је на човека који је ствари називао правим именима. То што је, када је изабран, потонуо у лингивистичком муљу језика већине политичара, из кога се није извукао, не само да му је ускратило знатан део подршке коју је имао, већ је крајњој десници омогућило да се размаше у својим фантазијама.

Но, вратимо се овде. Често слушамо да су извори наших проблема сложени – Милошевић, санкције, бомбардовање, Хашки трибунал, глобална криза… Каткад испада да су узроци тегоба чак и мистериозни, неухватљиви. Отприлике, ми хоћемо, али где почети када се тога толико нагомилано?

Не бих рекао. Пре ће бити да политичари сувише дуго нису хтели, или смели, да ударе на оно што и даље називају „силама таме”, отуђеним центрима моћи или по грамзивим моћницима који уништавају демократију и поткрадају народ.

Просто смо затечени када Александар Вучић каже да је „шокиран” изјавама неких људи из полиције. Када дан за даном, као стахановац борбе против корупције, помиње имена и презимена, конкретне фирме.

Рећи гласно и јасно да је лаж „лаж, да је крађа „крађа” а узурпација „узурпација” јесте моћан аспект политичког активизма. То што су многи пре њега пропустили да употребе овај ефикасан инструмент био би само њихов проблем због кога сада нервозно гризу нокте, да сви заједно нисмо погубили много времена у парализи која је довела до тога да се не верује ни политичарима ни институцијама које заступају.

„Јао си га свима”, претио је Борис Тадић уколико буде реизабран за лидера ДС-а. Закаснело. Кочија једном пролази поред куће. Њему је прошла два пута, што значи да је имао два мандата да уради барем нешто поводом корупције и разних „мангупа”.

Разбијање лагодног статуса кво, који је погодовао многима у врховима политике и бизниса, тежак је и храбар посао. Први корак на том путу од хиљаду миља је спремност да се протресе учмала лексика која је, попут најгорег седатива, успавала и обесхрабрила људе.

Променом језика почињете да мењате реалност или, ако ништа друго, отворено стављате под знак питања статус кво.

„Уколико је језик погрешан, онда оно што је речено није оно што значи, уколико оно што је речено није оно што значи онда оно што мора да се учини неће бити учињено, уколико није учињено морал и уметност слабе, уколико правда иде погрешним путем људи ће се наћи у беспомоћној конфузији”, нашао сам негде цитат Конфучија.

Зашто онда не бисмо манифестације похлепе – покушаје оних који имају много да имају још више – назвали њеним правим именом. Глобална криза учинила је да ћутљива већина проговори широм света. Покрет „Окупирајмо Вол Стрит” није се устручавао да прозове породицу Валтсон, четворо власника „Вол Марта” од којих сваки поседује по 24 милијарде долара – колико и 42 одсто Американаца, близу 50 милиона породица.

Људи више не желе да ћуте када чују како неки запослени у „Вол Март” мегаланцу продавница раде под неподношљивим температурама, како се жена у осмом месецу трудноће брутално тера да не попушта на тешком послу, како се притискају они који пожеле да се удруже у одбрани својих права.

Зар тога нема и у овој осиромашеној земљи чији милионери, укључујући и оне с Форбсове листе, запошљавају по минималним платама да би закинули на порезима, отпуштају оглушујући се на елементарна права радника, поткупљују политичаре и синдикате?

Заборавите оних неколико ретких филантропа који своје богатство посвећују хуманитарном раду, али огромна већина њих је шкрта до бола. При том не само да их не интересује судбина људи, већ су спремни да жртвују и судбину планете.

Током последње три године читали смо како су поплаве у Пакистану разместиле 10 милиона људи, како је 13 милиона суочено са умирањем од глади на истоку Африке а још 10 милиона у области Сахела. УН процењују да ће 2030. климатске промене узроковати смрт 500.000 људи и трошак од 600 милијарди долара.

Они који су толико богати да би могли да спрече даље одмрзавање тундри и леда с Гренланда, да се одупру загађењима океана или све драматачнијим сезонама суша, поплава, урагана, могли би да преокрену ток догађаја. Могли би, али неће. Не да им грамзивост.

Богати и моћни тамо поседују индустријске загађиваче који уништавају живот и мењају климу и чине све да спрече договоре о смањењу емисије штетних гасова. Богати и моћни овде продаће чист ваздух и питомину Косјерића само да би зарадили на спаљивању опасног увозног отпада.

Док заслепљени новцем ратују с природом, исти ти богати, тамо и овде, радије ће потрошити милионе да би инсталирали политичаре који ће им омогућити увећавање њиховог профита. Који ће их заштитити од прогресивних пореза па државни буџет никако да скупи довољно новца да би иоле пристојно могао да инвестира у здравство или просвету.

Јавни живот је друштву исто што и биосфера животу на земљи, заједнички простор. Порези су део наших прихода који би требало да доприносе управо том заједништву. И никада нису доприноси једнаки. Не барем у иоле социјалној држави. Ваљда би тако требало да буде.

Сиромаштво није монетарно, али је етичко па и емотивно питање и у овој земљи с пола милиона сиромашних, трећином функционално неписмених, хиљадама који не могу да купе лекове и плате лечење.

Знам да капитализма не може да буде без капиталиста, али бити успешно богат је нешто сасвим друго од лоповског богатства. А управо ови последњи, без икакве гриже савести – савест? – уверавају да није њихов посао да хране гладне, да образују младе или да лече болесне.

Култура грамзивости допринела је да се развије још једно погубно размишљање које малигно разара ткиво посебно младих људи: инстант култура. Нестрпљење. Све и одмах.

Зашто не би, ако њихови вршњаци из света политике себи тако брзо и лако обезбеђују лагодан живот? Зашто би се лагано успињали животним лествицама када има толико пречица? Зашто радити за мале паре када неко потписом обезбеди потомке?

Грамзивост нас све осиромашује. Кинеским језиком речено разара друштво.

Зар нису управо ти које треба именовати у рубрици званој грамзивост учинили толико за неправде и неједнакости система у коме живимо? Они нас брутално увлаче у дугове за наредне генерације.

Они се крију иза Агробанке, Југоремедије или 24 спорне приватизације због којих нам Европа трља нос. Они су учинили да је добрих 90 одсто ближе сиромаштву него стабилној средњој класи.

Назвати појаве правим именом, уклонити штит система иза кога се толике године крију преваранти је први важан корак. Доктор прво даје дијагнозу а потом лечи. Тако и са болестима друштва.

Имена су важна, језик је важан, истина је важна. Вучић препознаје тренутак у коме живимо. То и јесте посао политичара. Зато је у вокабулар увео конкретна имена оних који су се обогатили на ружан, транзициони начин. Посвећених верника религије грамзивости који отимају све не би ли купили за десет метара дужу јахту или луксузан стан љубавници.

Да бисмо ухватили бубашвабе треба прво упалити светло.