Компликације за каталонске сепаратисте

Неочекиван обрт уследио је на Иберијском полуострву после регионалних избора у Каталонији. Иако су они сазвани превремено са циљем да на крилима масовних протеста изазову противуставно сазивање референдума о независној држави, политички носиоци ове идеје, са председником владе Каталоније Артуром Масом на челу, нису добили онолику подршку колику су очекивали.

Масова партија Конвергенције и уније (ЦИУ) успела је да освоји само 50 од 135 места у каталонском парламенту, док је превремене изборе сазвала надајући се да ће обезбедити апсолутну или бар убедљивију већину. Пре прекјучерашњих избора, ЦИУ је имала 62 заступника, да би после кампање за право на „самоопредељење Каталоније” добила дванаест места мање.

Организовање референдума у року од четири године, што је било предизборно обећање Артура Маса и његове конзервативне националистичке странке, после оваквих резултата много је компликованије. Највећа каталонска странка мораће да уђе у коалицију са левичарском странком ЕРЦ која је освојила 21 место, једанаест више него на претходним изборима (2010), и са још неколико независних малих партија, како би обезбедила већину. Иако све ове странке у могућој коалицији подржавају већу независност Каталоније, свака има своју идеју како да се она оствари.

Надајући се много већој подршци, Мас је унапред најављивао да су ово „последњи избори који се одржавају унутар Шпаније” и како ће они бити „историјски”. Одмах после избора, по првобитном сценарију Скупштина Каталоније је требало да донесе декларацију о праву на сопствено опредељење, после које би уследила припрема за референдум.

Да ли је у новим околностима одустао од овог сценарија и да ли у резерви има план Б? Изгледа да ће терати по првобитном програму без обзира на то што је Мадрид охрабрен губитком снаге ЦИУ још чвршћи у ставовима да неће дозволити никакав регионални референдум. Тако је бар изјавио иако није крио разочарење због губитка посланичких места.

Сазивање плебисцита морао би, по закону, да одобри парламент у Мадриду, који је сличну иницијативу Баскије блокирао још 2008. Шпански премијер Марјано Рахој и његова конзервативна Народњачка странка уживају комотну већину и оштри су противници каталонског отцепљења.

„Ни по коју цену нећу дозволити да Каталонија испадне из Шпаније и Европе”, више пута је припретио Рахој, алудирајући на правила из Брисела по којима би у случају отцепљења нова земља морала да стане у ред и испуни дугу процедуру за придруживање ЕУ.

За разлику од Шкотске која се са Лондоном договорила да се 2014. у овом делу Велике Британије сазове изјашњавање о независности, у Мадриду не постоји воља за сличан уговор.

Са друге стране, Каталонци су подржали странке које се залажу за независност. Ако би се оне сложиле и зарад „националног интереса” занемариле своје разлике, каталонски парламент имао би апсолутну већину за расписивање референдума (87 посланика).

У Мадриду се оцењује да је таква могућност на дугом штапу. Победила је Шпанија, онаква каква је у овом тренутку, оцењује се чак и у уводнику „Вангардије”, каталонског листа из Барселоне који излази на оба званична језика.

Ипак, тешка економска и институционална криза тресе Иберијско полуострво. Драконске мере штедње чине да су сви незадовољни. Једног дана штрајкују судије, другог ђаци, трећег наставници, а чести су и генерални штрајкови. У таквим условима, најлакше је за своје невоље оптужити другу нацију.

Сигурно је да ће Каталонија наставити да игра на ту карту и да ће јој се придружити и неке друге регије, са традиционално јаким сепаратистичким покретима. Пре свих Баскија. Али за коначну одлуку о прекрајању граница, по оцени већине аналитичара, Каталонији је потребан много већи и чвршћи политички тим.