Наличје немачког привредног чуда

Од нашег специјалног извештача

Франкфурт – Ни факултетска диплома из савремене историје, стечена на Универзитету Алберт Лудвигс у Фрајбургу, није помогла Кирстен Дуели да у Немачкој нађе иоле трајније запослење. Чињеница да је Немачка међу европским земљама са најнижим стопама незапослености за њу не представља успех, јер је и сама била међу милион Немаца који се воде као запослени а заправо раде преко агенције за привремено запошљавање за изузетно ниску надокнаду.

„Тражила само посао у Фрајбургу и околини и било је изузетно тешко наћи нешто на којем би имала иоле трајнију позицију”, каже Кирстен, која са супругом живи у околини Фрајбурга, граду на југозападу Немачке у близини границе са Швајцарском. „На крају сам успевала да добијем послове само преко агенције за привремено запошљавање и то су углавном били послови за које сам била превише квалификована. Просто сам морала да прихватам позиције које нису за мене већ за оне који су тек завршили факултет или немају никаквог искуства”.

Она је била међу бројнима који су, после реформе немачког социјалног система и тржишта рада 2002. године, били принуђени да раде такозване „послове  од 400 евра” или преко агенција за привремено запошљавање и то послове за које сталнозапослени радници добијају и те како пристојну плату.

„Веома је тешко да се одлучиш да се пријавиш за рад преко агенције за привремено запошљавање у Немачкој, јер те ту заиста третирају као `људски ресурс`”, каже Кирстен, која је радила у еминентном научном институту Макс Планк у Фрајбургу као секретарица преко агенције, и то за неколико пута мању плату од њене сталнозапослене колегинице у канцеларији која, за разлику од ње, није имала страх да јој лако може бити отказан ангажман. „Ове агенције нуде послове без обзира на образовање и искуство тако да им не би ништа било чудно када би, на пример, доктору физике понудили да буде чистачица у одређеној фирми”.

Због немогућности да добије трајнији посао за њене квалификације, Кирстен се одлучила да посао нађе у суседној Швајцарској, где сада ради у једној инвестиционој банци и после дужег времена успева да искористи своје квалификације и да их притом надогради.

Реформе тржишта рада и социјалних давања, које је Немачка почела да спроводи пре десет година, постале су један од главних разлога за огроман економски успех прве економије Европске уније. Међутим, економско чудо Немачке, како га назива британски „Економист”, има и поприлично високу цену. Поједини немачки експерти ту високу цену виде у томе да је социјална заштита грађана смањена, а да погодности које су послодавци додили у запошљавању и отпуштању запослених нису смањиле број људи који су дуго без посла.

Харцова реформа, названа по некадашњем директору у „Фолксвагену” Петеру Харцу који је био саветник тадашњег немачког канцелара Герхарда Шредера, након десет година примене, према оцени дневника „Франкфуртер рундшау”, дели Немачку на два дела. Смањење надоканада за незапослене, флексибилније тржиште рада и погодности за послодавце имале су за циљ да смање незапосленост у Немачкој. И, заиста, тај циљ је постигнут. Пре десет година, број незапослених је износио 4,86 милиона незапослених, а за ову годину се прогнозира да ће тај број бити око 2,85 милиона. Ипак, кључна одлука да се временски период у којем незапослени имају право на новчану помоћ скрати са три године на годину дана није утицала да број људи који дуго траже посао буде смањен.

Премда су све ове промене учиниле да Немачка буде богатија и снажнија економија, Немци су постали сиромашнији. Недавно објављена студија Института за рад, вештине и обуку Универзитета Дуисбург-Есен показала је да је између 1995. и 2010. број оних који у Немачкој зарађују мање од 9,15 евра по сату порастао са 2,3 милиона на чак осам милиона људи. Према налазима истраживача, од укупне радне снаге чак 23 одсто запослених зарађује мање од 9,15 евра по сату.

Да прича о немачком економском успеху и те како има и другу, поприлично суморнију, страну медаље сведоче подаци немачке Конфедерације синдиката, која указује да међу легално запосленима чак 1,4 милион људи прима мање од четири евра по сату. Осим тога, милион људи ради под краткотрајним уговором на одређено, а чак седам милиона људи ради такозване мини-послове у којима се зарађује 400 евра месечно, што је дупло мање социјалне помоћи коју прима сваки немачки грађанин који дуже од годину дана нема посао.

Према речима Сузане Кал Пасот, директорке социјалне службе у Берлину, само у главном граду Немачке чак 125.000 запослених са пуним радном временом и скоро 22.000 самосталних предузетника прима и додатну социјалну помоћ како би имала иоле пристојан живот.

Када се мало дубље сагледа немачка економија испоставља се да је реформа која је допринела успеху у исто време и заслужна на све веће раслојавање унутар немачкој друштва. Први слој су менаџери у великим компанијама који зарађују баснословне суме новце, које се броје у милионима евра. Други слој прима пристојне плате и ту спадају образовани и добро обучени људи, такозвани „бели оковратници”, као и „плави оковратници” који раде у модерној индустријским постројењима. Трећа група су полуобучени и необучени радници који примају изузетно ниске надокнаде за рад. Међутим, за разику од пре деценију и по, у овом трећем најскромније плаћеном слоју људи све више се налазе и занимања која су некад била нижи средњи слој али и значајан део запослених, као што су учитељи, трговци, кувари или конобари.

За разлику од бројних Немица Кирстен Дуели је, захваљујући подршци супруга који има добру плату, успела да се избори са краткотрајним пословима. Додуше, решење је нашла у Цириху тако да сваки дан путује на посао из Немачке у Швајцарску.

„У Немачкој је систем тако направљен да човек може да преживи. Међутим, кад је човек без запослења на видику, поприлично брзо вас стиже социјално пропадање. Када не зарађујеш ништа или примаш изузетно мало па не можеш да одвојиш новац да уплаћујеш у додатни пензиони фонд, ти заправо отворених очију идеш директно у сиромаштво које ћете задесити у старости”, каже она и за то наводи пример своје заове која има 55 година, нема деце и живи сама. „Она је цео живот радила лоше плаћене послове и у последње време размишља да донира своје тело у научне сврхе након своје смрти, тако да барем тиме покрије трошкови сопствене сахране. Како каже, нема осигурање које ће покрити трошак сахране, а нема срца да своје рођаке додатно оптерећује. Мени је то прилично застрашујуће”.

-------------------------------------------------------------------

Четири света у једној фабрици

У недавном истраживању немачки „Шпигл” је на примеру четири запослена у фабрици аутомобила „Ауди” најсликовитије показао како у једној истој фирми постоје чак четири различита света. Један представља радница која ради у фабрици аутомобила, али је формално запослена у агенцији која пружа услуге „Аудију” па тако зарађује 800 евра мање од радника на истом послу који има сталнозапослење баш у „Аудију”. Та радница нема никаквог додира са бонусима и висинама плата у „Аудију”, што је случај и са њеним колегама у истој фабрици који раде преко агенције за привремено запошљавање и зарађују само око 10 евра по сату. У истој тој фабрици сталнозапослени који је задужен за фарбање нових аутомобила има бруто плату око 3.300 евра и притом ове године ће од „Аудија” добити бонус од чак 10.000 евра. Без обзира на ове бенефиције он је сасвим други свет у односу на генералног директора „Аудија” чија годишња плата досеже невероватних 7,6 милиона евра.