Адвертајзинг – рефлексија друштва

Милош Илић је шверцер. Сам то признаје. Али не класичан,јер шверцује вредности и то оне нематеријалне. Изложбакојаћевечерасу 19 сатибити отворена уГалерији „Подрум” КултурногцентраБеограда,говориоовојњеговојактивности.

Наоко 60 радова,којејеИлићгодинамаствараоуадвертајзингу, радећизабројнебрендове, видљивојеоночемусепосветиоазаштакаже:

– Све време сам био посвећен једној скривеној активности: шверцовању. Провлачио сам све оно што спада у мој сет вредности кроз гигантски свет масовне индустрије. Пажљиво сам крио веровање да „јавна” уметност, било да је реч о архитектури, дизајну или адвертајзингу, може да буде сила која мења нашу стварност набоље.

Илић, идејни творац и креативни директор многих пројеката, добитник међународних награда (кански „Лав” за рекламе, „Eпика”...), који од 2011. поново живи у Београду и ради као главни креативни директор у агенцији „Luna/TBWA”, публици је представљен кроз појединачна решења, али и кроз мини-студије, где се преплићу сви медији израза, при чему је штампани најприсутнији.

На први поглед, многима се чини, не без разлога, да комерцијална или примењена уметност ове врсте искључује све вредности и да је ту да банализује поруке које живе у јавном простору.

Међутим, наш саговорник тврди да може да буде и супротно.

– Слажем се да је већина комуникације која се баца на нас из разних медијских канала недовољно добра, али то не значи да не може да се тежи ка другачијим вредностима: идејно, стратешки, естетски. Посебно су важне вредности које идеја поруке носи у себи. Брендови који нас окружују могу да се удварају најнижим вредностима друштва или да изаберу да буду инспиративни, интелигентни и естетизовани. Због тога се и често каже да је адвертајзинг одлична рефлексија друштва које га ствара – објашњава Илић и додаје:

– Управо зато је мој шверц тешка борба и, као што сви знамо, не успева довољно често. Али, кад успе, тада имате магичну промену: друштво је обогаћено поруком а не укаљано. Манипулација припада брендовима који нису довољно интелигентни да би постали инспиративни.

Илић се ту не зауставља и закључује:

– Верујем да је дужност агенција да део креативног потенцијала дају друштву. Учествовао сам у многим таквим акцијама. У Европи сам, на пример, активно радио за „Амнести интернешенал”, за фондације које се баве проблемом бескућника. Никле су многе иновативне делатности усмерене ка давању и промени друштва на боље. Најчувенији примери тога су „Википедија”, кокреација која је довела до стварања програма „Линукс” и други слични пројекти.

М. Димитријевић