Једноставно Капор

Тврд сам на сузе али их пустих када сам прочитао Капоров футуристички текст „Контејнер” у „Политици“ 26. новембра.

Пре неки дан касирка у самопослузи ми рече како личим на Мому Капора. Нисам се изненадио јер сам у току тридесетогодишњег дружења схватио да смо слични као тип људи.

Сећам се како смо у земљи „братства и јединства” Арсен Дедић и ја наслоњени на шанк Аеродрома Београд (а где бисмо били), а ја га зезам да је деда јер је два дана старији од мене.

Прилази нам озарена госпођа која каже да ме је „читала“. Захвалио сам јој да је не бих разочарао, а шта сам у себи мислио?

Испричам ту ситуацију Моми, а он ми удари контру да га је младић с виолином замолио да „ублажи тешки пасаж“ у оркестру. Момо му је хладно обећао да ће то средити. Само што се нисам срушио, јер Капор је био човек сумњивог слуха.

Човек, што је старији, поприма слоновско памћење. И тако, шетамо Момо, предивна балерина Јелена Шантић и ја. Она, прелепа, пита Мому о његовом љубавном животу и добија невероватан одговор: „Ја када се заљубим све истресем у писаћу машину.”

Неколико година касније Момо „страда” када ме у Загребу упознаје са будућом супругом, када одлазимо код вајара Џамоње да бисмо то озваничили.

Шездесетих година био је подвиг уписати се на било који уметнички факултет у Београду. Пошто је нас мало прошло, слушали смо заједно предвојничку обуку у једним собичку Ликовне академије.

Састав је био убитачан: Зоран Радмиловић, Миша Јанкетић, Момо Капор, Плака Костић и ја, срећом, без Матије Бећковића.