Ништа ново на хашком фронту

Хашки трибунал је ослободио и Рамуша Харадинаја. Након ослобађања хрватских генерала, још један ударац Србији. Већ смо се навикли на то. И опет наша јавност реагује огорчено, а политичари се бацају „дрвљем и камењем“ на неправични Трибунал, али углавном уз наставак „ЕУ заветовања“. Да не буде забуне, Србија има право да настави свој стратешки пут ка ЕУ, а Србији је свакако од користи да у свој правни систем уводи највише европске стандарде, али тешко да ће последње пресуде Хашког трибунала, иако он није примарно европска творевина, допринети јачању „евроентузијазма“ код грађана наше отаџбине.

Правно гледано, реч је о првостепеној пресуди. Могуће је да ће другостепено веће другачије гледати на доказаност оптужбе. Шансе за то, нажалост, нису велике. Бројни сведоци злочина тзв. ОВК су систематски ликвидирани или нестајали под чудним околностима. Ветерани тзв. ОВК добро знају да „мртва уста не говоре”. Да ли то значи да првостепено веће и није могло донети другачију пресуду, јер није било довољно валидних доказа за осуду Харадинаја? Неће бити да се баш о томе ради. Пуно је разлога за сумњу да су и овог пута ванправни мотиви били кључни.

И концепција командне одговорности, а тзв. ОВК је, без обзира на њен терористичко-герилски карактер имала одговарајућу хијерархију, представља довољно „густу мрежу“ да се лице које је имало релевантан командни положај веома тешко може из ње искобељати. Положај Харадинаја је био такав да он, чак и да нема доказа о његовој личној умешаности, једноставно није могао избећи одговорност за неспорне злочине својих потчињених, осим ако не закључимо да „нико није толико слеп, као онај ко нешто не жели да види“. Опет је Хашки трибунал био „слеп“ за злочине над Србима.

Чувени индијски судија Пал је на суђењу јапанским генералима у Токију храбро издвојио своје мишљење, тврдећи да Јапан није био агресор у односу на земље које су биле у колонијалном положају, закључујући да је „само изгубљени рат злочин“. Другим речима, овај часни судија је тврдио да победницима нико не суди, а да је „правда“ намењена само побеђенима. Да ли то важи и сада?

Нисмо ли ми изгубили рат, па сада сносимо тужну судбину побеђених ? Да ли због тога треба да се помиримо, не само са очигледном судском неправдом, већ и с губитком територије, како то, историја нас учи, често бива са онима који су били лошије ратне среће. Не треба тако да размишљамо. У грађанском рату на територији некадашње СФРЈ нема правих победника, само је неко већи а неко мањи губитник.

Савремено међународно право не повезује губитак државне територије с губитком рата. Србију свакако нису победиле терористичке банде на Косову и Метохији. Србија не сме да одустане од борбе за свој територијални интегритет, нити сме да пристане на „хашку верзију“ своје историје. Зар ће након ослобођења у Хагу Рамуш Харадинај и за нас бити невин ? Он се, ако таква пресуда постане правноснажна, не може формално третирати као злочинац, али ће се и тада знати шта су и ко су у историјском смислу он и њему слични.

И као што се то већ могло закључити у бројним случајевима неких пређашњих хашких неправди, а нарочито због ослобођења „за готовину“, има овде и нечег доброг. Након најновије хашке фарсе, нико озбиљан у Србији више неће моћи да тврди да је Хашки трибунал озбиљан суд.

Професор Правног факултета БУ, председник Удружења правника Србије