Ništa novo na haškom frontu

Haški tribunal je oslobodio i Ramuša Haradinaja. Nakon oslobađanja hrvatskih generala, još jedan udarac Srbiji. Već smo se navikli na to. I opet naša javnost reaguje ogorčeno, a političari se bacaju „drvljem i kamenjem“ na nepravični Tribunal, ali uglavnom uz nastavak „EU zavetovanja“. Da ne bude zabune, Srbija ima pravo da nastavi svoj strateški put ka EU, a Srbiji je svakako od koristi da u svoj pravni sistem uvodi najviše evropske standarde, ali teško da će poslednje presude Haškog tribunala, iako on nije primarno evropska tvorevina, doprineti jačanju „evroentuzijazma“ kod građana naše otadžbine.

Pravno gledano, reč je o prvostepenoj presudi. Moguće je da će drugostepeno veće drugačije gledati na dokazanost optužbe. Šanse za to, nažalost, nisu velike. Brojni svedoci zločina tzv. OVK su sistematski likvidirani ili nestajali pod čudnim okolnostima. Veterani tzv. OVK dobro znaju da „mrtva usta ne govore”. Da li to znači da prvostepeno veće i nije moglo doneti drugačiju presudu, jer nije bilo dovoljno validnih dokaza za osudu Haradinaja? Neće biti da se baš o tome radi. Puno je razloga za sumnju da su i ovog puta vanpravni motivi bili ključni.

I koncepcija komandne odgovornosti, a tzv. OVK je, bez obzira na njen terorističko-gerilski karakter imala odgovarajuću hijerarhiju, predstavlja dovoljno „gustu mrežu“ da se lice koje je imalo relevantan komandni položaj veoma teško može iz nje iskobeljati. Položaj Haradinaja je bio takav da on, čak i da nema dokaza o njegovoj ličnoj umešanosti, jednostavno nije mogao izbeći odgovornost za nesporne zločine svojih potčinjenih, osim ako ne zaključimo da „niko nije toliko slep, kao onaj ko nešto ne želi da vidi“. Opet je Haški tribunal bio „slep“ za zločine nad Srbima.

Čuveni indijski sudija Pal je na suđenju japanskim generalima u Tokiju hrabro izdvojio svoje mišljenje, tvrdeći da Japan nije bio agresor u odnosu na zemlje koje su bile u kolonijalnom položaju, zaključujući da je „samo izgubljeni rat zločin“. Drugim rečima, ovaj časni sudija je tvrdio da pobednicima niko ne sudi, a da je „pravda“ namenjena samo pobeđenima. Da li to važi i sada?

Nismo li mi izgubili rat, pa sada snosimo tužnu sudbinu pobeđenih ? Da li zbog toga treba da se pomirimo, ne samo sa očiglednom sudskom nepravdom, već i s gubitkom teritorije, kako to, istorija nas uči, često biva sa onima koji su bili lošije ratne sreće. Ne treba tako da razmišljamo. U građanskom ratu na teritoriji nekadašnje SFRJ nema pravih pobednika, samo je neko veći a neko manji gubitnik.

Savremeno međunarodno pravo ne povezuje gubitak državne teritorije s gubitkom rata. Srbiju svakako nisu pobedile terorističke bande na Kosovu i Metohiji. Srbija ne sme da odustane od borbe za svoj teritorijalni integritet, niti sme da pristane na „hašku verziju“ svoje istorije. Zar će nakon oslobođenja u Hagu Ramuš Haradinaj i za nas biti nevin ? On se, ako takva presuda postane pravnosnažna, ne može formalno tretirati kao zločinac, ali će se i tada znati šta su i ko su u istorijskom smislu on i njemu slični.

I kao što se to već moglo zaključiti u brojnim slučajevima nekih pređašnjih haških nepravdi, a naročito zbog oslobođenja „za gotovinu“, ima ovde i nečeg dobrog. Nakon najnovije haške farse, niko ozbiljan u Srbiji više neće moći da tvrdi da je Haški tribunal ozbiljan sud.

Profesor Pravnog fakulteta BU, predsednik Udruženja pravnika Srbije