Бриге уместо медаље и визе

Од извештача "Журнала"
Мелбурн, 2. априла – Наши ватерполисти су први пут после 1999. остали без медаље на великом такмичењу.
Неочекивано, јер је Светско првенство у Мелбурну било предвиђено за остваривање два међусобно повезана циља – било која медаља значила је у исто време олимпијску визу.
У преводу – безбрижније лето, избегавање увек незгодних квалификација, смањење трошкова...

Први утисак јесте да екипа у припремном периоду није стигла ни психолошки, а ни физички да се припреми за велики изазов. Усред сезоне су скупљани играчи са свих страна: из слабе домаће лиге, затим Грчке и Русије, а из Италије тек крајем фебруара. С различитим нивоима спремности кренуло се у реализацију програма.

Већ на турниру на Новом Зеланду се "штуцало", али су прво место и игре појединаца, пре свих расположеног Шапића, уливале наду да ће Мелбурн донети очекиван исход. До полуфинала се некако и стигло. Највише захваљујући бриљантном Шефику, Вујасиновићу који је из утакмице у утакмицу био све бољи, тренуцима надахнућа осталих играча, којих на жалост није било у довољној мери. О учинку ће селектор Удовичић када буде оценио рећи своје. Тек утисак је да играчи, поновимо, нису били спремни, а онда се, природно, стварала нервоза. Жели се, а на може се, па је било потребно много труда чак и дипломатије да се све ствари доведу у ред.

Велико је питање квалитет руске лиге, начина играња тог такмичења, јер је било приметно да управо наши "руси" Савић, Икодиновић, Шапић, Гоцић и Пековић, који је изостављен из репрезентације после Новог Зеланда имају највише проблема да ухвате ритам. Шапић га је имао на почетку такмичења, касније је пао, док га остали мање-више нису ни нашли.

Остао је видљив проблем другог центра, јер Королија није искористио шансу да постане адекватна замена усамљеном Никићу. Пековић је био слаб на припремама, тако да смо дошли у парадоксалну ситуацију да за огроман хендикеп сматрамо што не може да игра Душко Пијетловић, који тек треба да покаже да је адут репрезентације. С њим би највероватније било боље, али уз питање да ли би и он издржао терет такмичења у оваквој атмосфери.

Ћирић је, можда, по игри имао најстандарднији учинак. Вања Удовичић је имао успоне и падове, али је јасно да је то играч који ће врло брзо бити један од главних носилаца репрезентације. Филиповић и Прлаиновић су били међу најбољима у борби за бронзу, али су као најмлађи имали пех да потом промаше петерце. Наравно, време је апсолутно њихов савезник и заслужују максималну подршку.

И поред разочарење треба да се сачува хладна глава и врло брзо, отворених карата, анализира Светско првенство. Сви, од првог до последњег члана организације. Ситуација није ружичаста, с бронзом би она била подношљивија, али далеко од жељене.

Причало се доста и о самој атмосфери. Она је, с неким малим променама, увек иста, али се негативности испољавају када екипа није моћна.

Србија у овом тренутку нема јаке клубове, тренере способне да стварају играче за велика дела, генерално позитиван и амбициозан начин размишљања креатора клупских политика, играче које би могла да врати у репрезентацију и тиме одмах подигне квалитет, објекте, термине за тренинг, рад с млађим категоријама у свим срединама по јединственом систему рада...

Све су то знаци за узбуну. Не због четвртог места, љутње што смо остали без медаље (као да други не раде). Не, већ због кризе која у свим сегментима удара по трофејној организацији.

Светска лига неће бити лако такмичење. Питање је ко ће се од играча одазвати, јер су многи планирали другачије лето. Уколико се не победи на овом такмичењу остају квалификације, европске, а затим и светске. Никоме не пада на памет да отпише ову екипу. Напротив, када је спремна без дилеме заслужује место на победничком постољу. Од резултата је важнији систем који до њега доводи, а он је озбиљно нарушен, најмање кривицом репрезентативаца.