Промена херојске реторике

Рачуни из ратова вођених на простору бивше Југославије још се своде: много је отворених рана, неповерења, већина оних који су изгубили своје домове и најмилије и даље се, најблаже речено, с подозрењем односе према припадницима нација које криве за своје несреће... И док се за многим кривцима за ратне злочине и даље трага, а некима суди, ретко се говори о онима који су били пример људскости и храбрости. Када је недавно РТС емитовао репортажу новинарке Сање Драгићевић о Срђану Алексићу, младићу кога су на смрт претукли униформисани Срби само зато што је штитио свог вршњака, Бошњака, у Требињу ратне 1993. године, по реакцијама гледалаца дало се наслутити да се овде ипак нешто мења у односу на последњу деценију прошлог века. И дискусије на бројним интернет форумима, не само српским, показале су да смо жељни сазнања да, и у тим временима, није недостајало људи који су, у најбољем смислу те речи, без обзира на све то и остали.

Стаза којом се ређе иде

Срђан Алексић није једини у прошлом рату корачао стазом којом се ређе иде. Било је још часних људи у Босни и Херцеговини који су помагали, чували или бранили "оне друге". Како каже психолог др Небојша Петровић, са Филозофског факултету у Београду, они су очували интегритет своје националне групе, не дајући јој да потоне у бездан мржње и нељудскости.

– О "обичним" људима који су се противили рату и злочину знамо толико мало баш зато што једва да нешто знамо и о ратним злочинима, њиховим иницијаторима и извршиоцима; знамо неколико имена и датума, и то је углавном све. Недостају нам и детаљна експликација и јасно оцртан политичко-социјални контекст у којем су се злочини одигравали – каже за "Политику" Дринка Гојковић, публициста и координатор Документационог центра "Ратови 1991-1999".

Чињеницу да се о људима попут Срђана Алексића мање говорило и да су ретко истицани као пример, социолог Срећко Михајловић из Института друштвених наука доводи у везу са тим да се не ради само о, како каже, расапу вредности, аномији и стању безвредности, већ о вредносном преврату, о томе да је оно што је било на дну, као најнепожељније стање ствари, не само избило на површину, већ је постављено на пиједестал највећих вредности.

Др Тодор Куљић, професор социологије политике на београдском Филозофском факултету, додаје да код нас нема разумевања за патњу изван властите групе, јер је још доминантна атмосфера слепог патриотизма која намеће изопачену поделу на џелате и жртве.

– Морамо бити свесни да патриотизам (слепи, а не критички) најлакше прелази у злочин. У средишту етике слепог патриотизма јесте став да је, шта год учинила, моја нација у праву – наглашава професор Куљић. – Кант је писао другачије. Он је чак подвукао да понашање мајке која спасава своје дете, које се дави у реци, није етичко. Није лоше, нити неморално, али још није етичко. Зато што се такво понашање не разликује од реаговања животиње која спасава своје младунче. Код оба случаја делује се из инстинкта. Понашање, пак, може постати етичко уколико мајка спасава дете неке особе коју мрзи.

Небојша Петровић томе ће додати још неколико чињеница које објашњавају зашто се, не само у Србији већ и у другим деловима бивше СФРЈ, и после окончања ратних сукоба о људима попут Срђана Алексића нерадо говорило.

– Ратови избацују на површину често оне најнетолерантније и најекстремније који су, и по њиховом окончању, у позицији да формирају и усмеравају друштвену свест управо тако да могу да очувају моћ који су стекли или учврстили – каже Небојша Петровић и додаје: – Они бране како своје позиције, тако и вредности, уверења и читаву културу насиља насталу током рата. Зато је и тешко променити како водеће људе, тако и доминантне идеје, а тиме и чињеницу да искуства насиља и патњи настављају да обликују перцепцију света. Насиље као средство за решавање сукоба остаје у заједничком сећању и структурама послеконфликтних друштвених односа. Насиље се и даље сматра нормалним и остаје део свакодневног живота.

Велико интересовање за причу о Срђану Алексићу отвара, чини се, и питање постоји ли у Србији сада друштвена клима погодна за афирмисање таквих примера, и шта је све потребно учинити да се тај процес не заврши на репризи једне ТВ репортаже? Дринка Гојковић сматра да нам "погодна друштвена клима" не недостаје, али да недостају напор и средства да се пример Срђана Алексића, и примери попут његовог, поставе у контекст који их у целости осветљава, и да се у том контексту учине видљивима за јавност – у медијима, у образовном систему, у политичкој хијерархији вредности.

Алтернативна култура сећања

– Само институције и друштвене групе које су нас гурнуле у моралну и сваку другу провалију, могу да нас одатле и извуку, али ће тај процес ићи споро и болно – каже Срећко Михајловић и наставља:

– Дакле, политика, интелигенција, црква, медији... Они су направили климу у којој је одбрана људскости била херојски чин, и у којој је Срђан Алексић жртвовао себе.

Уз констатацију да је сигуран да у Србији данас постоји потреба за духовном и моралном обновом, др Жарко Требјешанин, професор психологије на Факултету за специјалну едукацију и рехабилитацију, указује да се "повољна атмосфера" за поштовање људских права ипак не чека као што се чека лепо, сунчано време, већ се на томе озбиљно ради: погодна клима ствара се, пре свега, државном политиком и напором многих друштвених институција (породица, вртићи, школа, цркве, медији, невладине организације) и истакнутих, угледних појединаца у култури, уметности, науци, бизнису, спорту, политици...

Тодор Куљић томе додаје да постоје велики отпори алтернативној култури сећања, указује и на начела која би помогла њеној афирмацији, али није баш претерано уверен да политичари могу покренути тај процес.

– То могу учинити независни интелектуалци – каже Тодор Куљић. – Међутим, судећи по клими у Србији и другим бившим републикама, ни то неће бити скоро. Ипак, неко би требало да почне. Као полазна тачка може да послужи став да превладавање прошлости није процес који треба да води измирењу са злочинима и опросту, већ процес учења како да се живи са сећањем да су злочини део и наше историје и нашег групног идентитета и да, заправо, ништа не може да нас измири са тим делима. У исто време вруће осветољубиво памћење, које мобилише осећања треба потискивати охлађеном прошлошћу која није сметња сарадњи. Дакле, циљ не треба да буде увек врела дефинитивна истина, на чијем темељу ће нићи ново братско измирење, већ треба неговати толерантност према мрежи алтернативних верзија прошлости које ће време охладити.

Симбол доброте

У разговору који је у студију РТС-а вођен после репризе документарног филма "Срђо" (на захтев бројних гледалаца из земље, али и света) изговорено је и нешто што сматрамо вредним да се понови. Има, уверени смо, доста симболике у томе што је млада новинарка Сања Драгићевић Срђанова земљакиња, јер је рођена 1980. године у Чапљини, и што је баш она ауторка приче о момку који је убијен кад је имао година колико она сада. И која нам прича да у Требињу данас нема особе која није чула за страшан догађај из 1993. године. Једино што су нас питали, каже Сања, јесте зашто о томе говоримо тек сада, после 14 година. Уместо одговора, Сања цитира Срђановог оца, Рада Алексића, који је рекао да је, можда, сада најбоље време за то, када је народу преко главе и злочинаца и ружних ствари из рата. Рекао је и да му је драго што његов син није постао симбол одмах, јер би то била политичка акција, него временом, када је направљена дистанца у односу на рат и када су људи, својим причама, створили лик Срђана као симбол доброте и заштитника Требиња. У истој емисији професор етике Чедомир Чупић констатовао је да је Срђан, и њему слични наравно, истински херој, док су сви они који су оптужени за ратне злочине, а крију се, заправо кукавице. Да ли је у праву?

У основи јесте, сматра Тодор Куљић, и додаје да, ипак, треба поступно напуштати херојску реторику (жртве, џелати, јунаци, кукавице и слично), јер интернет генерацију не треба оптерећивати херојским епопејама разноврсних домовинских ратова.

– Наметање слике славне историје више буди освету, него што поручује "Никад више" – закључује професор Куљић, а Жарко Требјешанин наглашава и следеће:

– За реафирмацију истинских, универзалних људских вредности и за спречавање нових сулудих покоља на Балкану, потребно је, али није довољно, казнити ратне злочинце и осудити злочине. Верујем да је за обнављање хуманих вредности и мирног, цивилизованог живота у овом делу света још важније указати на часне, поштовања вредне примере човечности, несебичности и уважавања живота суграђана друге вере или нације.

На крају, више је него лако сложити се са Дринком Гојковић која, наравно, није у дилеми ко су истински хероји а ко кукавице, али каже још нешто о чему ваља сви да размислимо:

– Срђан Алексић је херој у оном старом смислу, који подразумева одбрану највиших људских вредности и, дабоме, храброст за ту одбрану. Толико је јасно. Али, морало би постати јасно и то да контекст у којем се живот једног човека може одбранити само животом другог није и не сме да буде прихватљив за друштво које хоће да буде нормално и морално. Мислим да је то прави аманет који нам је оставио Срђан Алексић.

--------------------------------------------------------------------------

Смрт на Савиндан

Срђан Алексић је настрадао 21. јануара 1993. године када је у центру Требиња стао на пут четворици војника који су насрнули на његовог суграђанина, Бошњака Алена Главовића. Према речима очевидаца, Срђан је наишао баш у тренутку када је Алeна, кога су у касарну спроводила два полицајца, један пијани војник оборио на земљу, извадио нож и почео да коље насред улице. Срђан је зграбио војника, с њим се порвао, Алeн је искористио прилику и побегао. Затим су, на Срђанову несрећу, наишла још тројица војника, Требињци, иначе, оборили су га на земљу и почели да га туку. Тешко повређен, Срђан је пао је у кому, није долазио себи и умро је на Савиндан 27. јануара 1993. године. Имао је 27 година.

Ален Главовић годинама живи у Шведској, али сваке године посећује Срђанов гроб.

Сва четворица убица осуђена су на две године и четири месеца затвора, један од њих је касније погинуо на ратишту. Од преосталих, један и данас живи у Требињу, друга двојица у околним селима.