Нордијски модел

Кад говоримо о Норвешкој, ми у Србији често кажемо да је све то што су постигли подмазано нафтом и да без ње не би било ни норвешког модела. Они су богати, ми смо сиромашни и то је то, нема начина да се норвешко друштво узме као пример за углед.

Заборавља се при том да је у другим земљама богатим бушотинама нафта избушила и друштво и економију, да није дошло до развоја, да су се паре слиле у џепове шеика, олигарха или челнике мултинационалних корпорација.

Откад су први барели пре четрдесет година почели да се извлаче из морских дубина у Северном мору, Норвежани страхују од тога да их не задеси та нафтоносна клетва. Како би спречили њено остварење, будуће генерације Норвежана „уграђене” су у профит који излази из дна леденог мора.

Уједно су укључени сви друштвени и економски осигурачи како се нафтом не би претерано подмазивали џепови дебело нафатираних појединаца. Опет, Норвежани се жале како последњих година имају све више „непристојно” богатих земљака.

Нема ни најмање мистификације у вези с норвешким пензионим фондом. Таксиметар откуцава, а ритам раста највећег светског инвестиционог фонда може да прати у сваком тренутку сваки од пет милиона Норвежана којима тај новац и припада.

У новембру је он нарастао на 660 милијарди долара и стручни тим у Министарству финансија наставља с паметним улагањем широм света. Тренутно Норвежани преко фонда имају акције у 8.000 највећих компанија на свету.

И поред огромног новца у норвешкој касици-прасици, Нордијци су пре других Европљана подигли доб за пензионисање на 67, а ускоро ће се у пуну пензију одлазити и са седамдесет година. Ову одлуку подржава већина и образлаже је старењем друштва и потребом да се и за будућност задржи потпуна социјална одговорност.

Норвежани су потпуно свесни онога што се у Европи дешава и кад их питаш они кажу да је политичка елита води у погрешном правцу. Свет који је обећавао социјално благостање је пукао. Озбиљни проблеми у најугроженијим деловима друштва неће моћи да се реше економским спекулацијама које диктирају берзијанци.

Угрожени су старији људи без средстава да преживе кризу, млади без перспективе, незапослени, имигранти… Амбис између политичке елите и грађана је све већи и дубљи, агресивно и очигледно је процветала неправда. Богати постају све богатији, сиромашни све мање могу да рачунају да ће бити заштићени.

Осамдесет одсто Норвежана не жели да уђе у пуноправно чланство у ЕУ, па је норвешки комитет за Нобелову награду по њиховом мишљењу погрешио што је ове године за лауреата изабрао баш ЕУ.
Капитализам је, каже ми један од компетентних саговорника, добар систем за економију, али је врло лош за обезбеђивање социјалних механизама. „Зато ми комбинујемо оба система и прилагођавамо их нашим људским потребама.”

У оваквом похлепном свету који јури стрмоглавце за што већим земаљским задовољствима, норвешки модел сматра се нелогичним и назива се „парадоксом”. У Ослу је тај парадокс видљив на сваком кораку: Богата земља с великим извозним суфицитом сиромашна је увозном робом.

Нема ни швајцарске чоколаде, ни француског сира, нити се излози с италијанским ципелама могу лако наћи. Норвешка је већ деценијама решена да спроводи ригорозну увозну политику.

За овакву тврдоглавост постоје јаки разлози. Слободнији увоз пољопривредних производа донео би на трпезу плодове који би у такмичењу с домаћим однели сигурну победу. И по боји, и по укусу, и по цени, и по мирису. То би значило пропаст пољопривредника и пољопривреде у Норвешкој. А тако нешто је незамисливо и нико не заговара.

Оданост свом тлу и природи Норвежани не би продали ни за какву нафту ни новац. Правда је задовољена, сматра се, ако сељак има веће приходе од радника и много веће од службеника. Сунце не може да доврши његов посао као што машина може да припомогне раднику.

Пољопривредни факултети којих има у свим већим местима су пуни. То је још један доказ да богата Норвешка неће одустати од своје сиромашне пољопривреде.

Разбацивање парама, приказивање богатства, раскош у било којој сфери се сматра непристојним, а привилегије недопустивим. Улице и тргови у Ослу не личе ни на Дубаи, ни на Сингапур. Нема париских светлости, ни римских ресторана, нема чак ни спектакуларних здања, још је мања жеља да се с конструкцијама оде небу под облаке.

Док се презадужени у Бриселу месецима прегањају како себи не би укинули привилегију да лете бизнис класом, норвешки премијер лети у Париз економском, а краљ са зембиљом чека у реду пред касом у самопослузи. Урођена национална аверзија према привилегијама чини да их се и ретки изроди клоне.

Тако је било пре сто година када је Исидора Секулић својим путописима упознавала Србе с Норвежанима и када је то била сиромашна нација. Тако је и данас када су они богати, а ми потонули у најдубље сиромаштво. Једина привилегија које се не одричу је та што знају да нико нема права да буде привилегован.

Ако случајно неки функционер или тајкун покуша да себи испослује нешто ванредно, доспеће у новине и доживеће општу осуду и срамоту. У нашој ће се земљи обично правдати да му нека пратња, класа или фонд за репрезентацију по функцији следују.

Ни после Брејвиковог масакра, који је у једном дану избрисао 77 живота, Норвежани нису одустали од свог модела. Главном пешачком Улицом Карла Јоханса пролазе сваког дана по два или три полицајца, на коњима. Недавно се опет распламсала полемика око тога да ли полиција треба да носи оружје или да остане без њега.

У згради владе извињавају се што су пооштрили мере безбедности после Брејвиковог терора. Али нисам морала ни да скидам ципеле нити сам пролазила кроз скенер, што је иначе уобичајена процедура на сваком светском аеродрому.

Хоће ли тако бити и кад се у Ослу, на церемонији доделе Нобелове награде за мир, сјати неколицина челника најбогатијих земаља Европе? Главни полицајац Осла је већ рекао да ће служба учинити све што је у њеној моћи, али да не може ништа изван тога.

Норвежани желе да остану отворено друштво и не можемо да га мењамо, додао је. Као да је хтео да поручи да је боље да се новац, уместо на помпу и ватромет, и високе госте, употреби за нешто сврсисходније. На пример, да сви појединци у ЕУ, колективни Нобелови лауреати, добију бар пензију у 2013. А што се Норвежана тиче, она им је загарантована и за хиљаду година.

Кад би било воље, могли бисмо да прекопирамо бар нешто од норвешког модела, а да не потрошимо ни цвоњка. Напротив, да направимо велику уштеду. И што је још важније, да се упристојимо и вратимо нешто од истрошеног поверења.

За почетак, баш ме занима којом класом је премијер летео у Мексико на инаугурацију тамошњег председника. Сигурна сам да то нећу прочитати ни у једним новинама.

У Норвешкој је већ писало да ће једна од добитница Нобелове награде за мир, Ангела Меркел, одсести у хотелу „Гранд”. Можда не најлуксузнијем, али најстаријем и најцењенијем. Остали ће се некако снаћи, ако дођу.