Изађеш сам на брдо и – полетиш

Београђанин Петар Лончар нервира се што му много касни виза за Колумбију, због чега му је пропала резервација за јефтинију авиокарту. Кад у Европи дође зимски период, он обично „пали” у Непал на тренинге акробатског параглајдинга, а сада се определио за Јужну Америку где га чека одабрано друштванце пријатеља и колега из ваздуха. Мора да трага за пролећем и летом било где у свету, јер професионални параглајдериста не сме да прави паузе у тренирању као што могу рекреативци.

У праглајдингу простоје три дисциплине: прелет, прецизно слетање и акробатско летење. Петар се још у старту определио за ову последњу зато што је најопаснија и најизазовнија, а нарочито зато што се, осим њега, акробатским параглајдингом у Србији не бави – нико. Тако је било пре седам година када је почињао са 19, тако је и данас када му је 26. Нико! Овде, каже, не постоје услови за то. Београду најближи школски терен је Вршац, али ако је брдо од 300 метара добро за учење и рекреативно летење, на тој висини се свакако не могу правити акробатске фигуре.

Нико се никада у Петровој породици није бавио летењем, а камоли екстремним спортовима, а њему се, ето, заломило да се још у војсци, у 63. Падобранској бригади, заљуби у небо. Почео је скоковима из авиона, али пошто је падобранство изузетно скуп спорт који, између осталог, подразумева и плаћање горива за авионе, окренуо се параглајдингу. Опрема, годину дана обуке са инструктором, после изађеш сам на брдо и – полетиш.

Петар се у старту определио за акробатски параглајдинг, дисциплину која је толико опасна да је у неким земљама, као рецимо у Немачкој – забрањена. У чему се састоји та опасност?

– Акробатски параглајдинг има петнаестак фигура,од којих је најтежи маневар инфинити тамблинг (бесконачно окретање), јер може да се деси да пилот упадне у крило, да се упетља у канапе и платно, па да не може да отвори резервни падобран –објашњава наш саговорник. –Нажалост, и то се дешавало. Исто тако, ако летите много ниско, што је атрактивно за публику, кад направите грешку немате времена да је исправите и падате на земљу. Има и ситнијих грешака,које могу да поправе искусни пилоти, али не и почетници. Зато је обавезно да се у почетку тренира изнад воде, јер су повреде после евентуалног пада далеко блаже него кад се тресне о земљу а, с друге стране, не може да се падне у неко насељено место.

Наш млади пилот определио се за ову авантуру у најгоре време, кад суза путовање у Европу биле потребне визе, а морао је стално да путује јер код нас нема терена за тренинг.

– У почетку је било много тешко, схватио сам зашто су ми говорили да то не може да успе, али сам веровао у себе и одлучио сам да наставим. Прво сам тренирао у Македонији, на Охридском језеру, а касније свуда по Европи: Аустрија, Швајцарска, Француска, Италија. На крају сам успео да постанем један од најбољих пилота на свету за ову годину – на септембарском Светском купу у Француској био сам у једној рунди седми, а на крају десети. За наше услове велики успех је уопште ући у Светски куп, а камоли бити међу најбољима.

Под „нашим условима” Петар не мисли само на недостатак адекватних терена, већ и на генерално низак ниво на коме се налазе екстремни спортови у Србији. Ваздухопловни савез помаже колико може, на чему је веома захвалан, али човек који у свету једини представља Србију, још не може да добије стипендију, а нема ни спонзоре. Једини спонзор кога има је једна бразилска фабрика параглајдера која му поклања опрему. То је веома важно, али сам мора да покрива тренинге током целе године: лети на Алпима, зими на Хималајима.

– Кад у Европи прође сезона, идем у Непал. Тамо је вечито пролеће и лето, идеално је за летење. Морам да останем у кондицији за наредну сезону, а морам и да зарадим новац тако што с туристима радим тандем летове. То ми таман покрије трошковепутовања и такмичења, али не могу да се мерим с најбољим светским пилотима који по правилу имају гомилу спонзора. Ипак,некако успевам да им парирам, чим сам стигао до тога да будем један од најбољих пилота на свету.

-----------------------------------------------------------

Бејсџампинг

Осим акропараглајдингом, Петар се бави и падобранством, као и бејсџампингом, скакањем са фиксних објеката.

– За то је, објашњава, потребна посебна опрема. Док у парагладингу имате главну и резервну куполу, овде имате само једну која се пакује да се отвори што брже, некад и за мање од секунде,кад скачете са ниских објеката, висинеод 100 до 200 метара. Мој најнижи скок био је са 110 метара, са једног моста у Непалу. Иначе, у Србији је тај спорт у порасту, имамо много добре момке који га представљају на најбољи могући начин, као што су Милан Тодоровић, Бранислав Аћимовић и Игор Јеремић.