Шест пута председник

Чачак – Никола Радовановић (1818–1904), терзија родом из Годовика код Пожеге, у раздобљу од 1859. до 1901. године чак шест пута је биран за председника општине Чачак, и по томе му нема равна. Између два столовања бејаше и хапшен, што и није чудновато за животописе српских главара.

Каријерни чачански председник обрео се са свим колегама из свог века у управо штампаној књизи „Први грађани Чачка 1839–1914”, чији је издавач Међуопштински историјски архив у овом граду. Аутор је архивски саветник из те установе Радош Ж. Маџаревић, који је ушао у траг свим чачанским председницима из тих 75 година историје ове касабе-вароши-града.

– Успостављање првих општинских управа, односно „примирителних судова”, како су називани тадашњи ограни власти, омогућено је тек „Турским уставом”, заправо хатишерифом турског султана од 10. децембра 1838. године, дакле у време кад је Србија била вазална кнежевина у Отоманском царству – каже Радош Маџаревић (65) за „Политику”.

Затим је, 13. јула 1839. године, Србија добила „Устројеније обштина” које заповеда да чланови примирителног суда имају бити „частни, савестни, беспристрасни и неподмителни људи” који су одлуке доносили по нормама народног, обичајног права. Решавали су спорове око њива, утрина, крчевина и граница, судили парнице чија вредност није прелазила 100 гроша и изрицали казне до „десет штапова по туру” и три дана затвора.

До почетка Првог светског рата, Чачак је имао 30 председника и четворицу вршилаца дужности. Били су махом трговци, уз понеког терзију (кројача), опанчара, налбанту (ковача), сарача или крчмара.

– Али, сви су волели своју варош, свој град, обликујући га по мери житеља. Захваљујући њима, чаршија ханова, дућана, абаџијских радњи и екмеџиница стицала је „јевропске” обрисе. Јеку циганских ћеманета почела је да замењује Штраусова музика са клавира породице Крен, ширећи се до ниских породичних кућа са чијих прозора намернике опијају мириси уцвалих мушкатли и рано убраних дуња – исписује рецензент, чачански књижевник Радован М. Маринковић.

Градоначелник рекордер, Никола Радовановић први пут је 1859. изабран за председника Примирителног суда, и на тој дужности остао три године. Тада је Чачак имао 1.525 становника. Поново је изабран 1864. године. Сменио га је и ухапсио начелник округа због притужби неких Чачана. Пошто су биле неосноване, пуштен је из затвора.

Трећи пут је изабран октобра 1875. и остао ту до новембра 1878. године. Четврти пут је постао председник по доласку радикала на власт, односно формирања Грујићевог кабинета 1887. године. Пад Грујићеве владе, у априлу наредне године, за њега је значио одлазак са председничке функције, на коју је дошао напредњачки кандидат. Пети пут је биран 1889. и на дужности остао до избора 1891. Чачак је тада имао 818 домова и 3.812 становника.

Шести пут председник је постао 14. децембра 1897. краљевим указом, са годишњом платом од 2.500 која је 1900. повећана на 3.000 динара годишње. Наредне, 1901. године, поднео је оставку са молбом за разрешење, која му је краљевим указом уважена 18. јуна.

За време његовог председниковања у Чачку је прорадио телеграф (1859), обновила рад књижница и отворено вашариште у Врбаку (1860), саграђен дрвени мост (1876) који је заменио скелу на Западној Морави између вароши и Љубића, гимназија је постала четвороразредна (1878), подигнута је зграда окружних надлештава (Начелство и суд) и предата на употребу (1877), одсељена је (1890) и поново враћена (1898) епископска столица у Чачак, ојачан део градског бедема (1898/1899) изнад Кужељеве баште, подигнута зграда Чачанске штедионице (1898) чији је он био оснивач, и варош је добила први хотел (1899).

Ово је сасвим нови политички родослов Чачка који је, иначе, почео да се насељава од 1833. године, откупом турских имања. Многи од података тек сада се објављују први пут, па није необично што у Чачку не постоји улица која би носила име шестоструког председника општине.

Председник Чачка од 1872. до 1874. године био је трговац Миливоје Радовановић, старији брат Николин. Занимљиво да је и данас градоначелник Чачка један од браће, Војислав Илић, изабран прошлог јуна. Његов годину старији брат Велимир био је на челу града (председник Скупштине општине) од 1996. до 2003. године.