Уживање у приповедању

Аутентична поетика Енеса Халиловића препозната у његовим претходним књигама као поетика митологизовања прозног дискурса, у роману Еп о води, наглашена је већ самим поднасловом „Митолошки водич до потопа инакон њега”. Потоп о коме је овде реч, међутим, није старозаветни мит, већ конкретан догађај новијег времена, изградња бране на горњем току Ибра и стварање вештачког језера Газиводе, чиме су поплављени неки предели у близини Новог Пазара.

Роман почиње легендом о првом досељенику, праоцу и оснивачу лозе и села Паљева никлог из пожара, како му и само име каже, а окончава се настанком акумулационог језера и потапањем села, при чему је потоп симболичан крај митолошког времена и цикличног понављања животних модалитета. Да је у питању наратив писан по узору на митове о постању и крају света недвосмислено је наглашено и избегавањем конкретних историјских догађаја или њиховим успутним спомињањем. У самодовољном свету Халиловићевог романа историја пролази готово незапажено (Бечки рат 1689, одлазак Отоманске империје 1912, Први иДруги светски рат, стварање Југославије...), а уски свет села остаје непробојни универзум, затворен у себе исопствено трајање. 

Ватра и вода су истакнути као традиционални симболи елемената постања. Вода је у првом плану (као и у неким претходним Халиловићевим књигама), а овде се варира кроз симболику привида. У своја три агрегатна стања, вода је загонетка и изазов људском уму, а легенда о магли, где је магла (гасовито стање воде) метафора варљивости што води трагичним исходима, исписана је са намером да буде носећа прича романа о изневереним очекивањима.

Изневеравање се, међутим, одиграва и на плану читалачких очекивања: уместо да мит транспонује у модернистичком коду преиспитивања или у постмодернистичком дискурсу иронијског отклона да би се његова књижевна релевантност нанова конституисала у савременом обзорју, Халиловић иде другим путем. Његов псеудомит формира се у напору да се избегне иронијско, да се пренебрегне историјско, не да би се повратила невиност прошлих времена већ супротно, да би се нагласио изостанак замишљене невиности једног друштва (коју овде не треба побркати са наивношћу, уздигнутом на ниво водећег мотива романа). Недостатак невиности човечанства од прапочетака до данас, у Епу о води показује континуитет проблематичне људске природе у распону од правремена до данас, али без коначног разрешења и паралеле између два света – пре и после потопа.

Континуитет у овом роману траје и након потопа иако је очекивано да у наративном контексту буде прекинут преломним догађајем, да се развије и оконча поентом. Халиловић приповедајући, извесно је, разбија наративни модел фокусирања на тачку прелома и конституисања разлика између пређашњег и новонасталог. Приповедач у аутопоетичким исказима наглашава да је он само преносник, онај коме је судбински наметнуто да приповеда, те је и овај роман заправо фиктивна хроника која се пише да би обликотворно подсећала на стил усменог приповедања (није случајно што се спомињу Хусо Хусовић иАвдо Међедовић, најпознатији казивачи народних песама тога краја) у коме је приповедач скрајнут, а приповест и сам чин приповедања су главни ликови. Доследно поштујући „континуитет“, како смисаони, тако и наративни, роман описује митолошки свет који настаје, живи иумире по устаљеним правилима у цикличним структурама рађања, венчања, продужења лозе, умирања и остајања у памћењу потомака у готово бесконачном низу примера уланчаних у поворку генерација. Бројност ових прича не носи у себи промену већ се углавном исцрпљује у уживању у приповедању. Симулирајући низовима људских судбина и догађаја вековно трајање, Еп о води не надилази самодовољност лепоте чистог приповедања, те овај роман представља пре свега пример уметности нарације, а његова се вредност открива најпре у самој потреби за приповедањем и уживањем у причи пер се.