Uživanje u pripovedanju

Autentična poetika Enesa Halilovića prepoznata u njegovim prethodnim knjigama kao poetika mitologizovanja proznog diskursa, u romanu Ep o vodi, naglašena je već samim podnaslovom „Mitološki vodič do potopa inakon njega”. Potop o kome je ovde reč, međutim, nije starozavetni mit, već konkretan događaj novijeg vremena, izgradnja brane na gornjem toku Ibra i stvaranje veštačkog jezera Gazivode, čime su poplavljeni neki predeli u blizini Novog Pazara.

Roman počinje legendom o prvom doseljeniku, praocu i osnivaču loze i sela Paljeva niklog iz požara, kako mu i samo ime kaže, a okončava se nastankom akumulacionog jezera i potapanjem sela, pri čemu je potop simboličan kraj mitološkog vremena i cikličnog ponavljanja životnih modaliteta. Da je u pitanju narativ pisan po uzoru na mitove o postanju i kraju sveta nedvosmisleno je naglašeno i izbegavanjem konkretnih istorijskih događaja ili njihovim usputnim spominjanjem. U samodovoljnom svetu Halilovićevog romana istorija prolazi gotovo nezapaženo (Bečki rat 1689, odlazak Otomanske imperije 1912, Prvi iDrugi svetski rat, stvaranje Jugoslavije...), a uski svet sela ostaje neprobojni univerzum, zatvoren u sebe isopstveno trajanje. 

Vatra i voda su istaknuti kao tradicionalni simboli elemenata postanja. Voda je u prvom planu (kao i u nekim prethodnim Halilovićevim knjigama), a ovde se varira kroz simboliku privida. U svoja tri agregatna stanja, voda je zagonetka i izazov ljudskom umu, a legenda o magli, gde je magla (gasovito stanje vode) metafora varljivosti što vodi tragičnim ishodima, ispisana je sa namerom da bude noseća priča romana o izneverenim očekivanjima.

Izneveravanje se, međutim, odigrava i na planu čitalačkih očekivanja: umesto da mit transponuje u modernističkom kodu preispitivanja ili u postmodernističkom diskursu ironijskog otklona da bi se njegova književna relevantnost nanova konstituisala u savremenom obzorju, Halilović ide drugim putem. Njegov pseudomit formira se u naporu da se izbegne ironijsko, da se prenebregne istorijsko, ne da bi se povratila nevinost prošlih vremena već suprotno, da bi se naglasio izostanak zamišljene nevinosti jednog društva (koju ovde ne treba pobrkati sa naivnošću, uzdignutom na nivo vodećeg motiva romana). Nedostatak nevinosti čovečanstva od prapočetaka do danas, u Epu o vodi pokazuje kontinuitet problematične ljudske prirode u rasponu od pravremena do danas, ali bez konačnog razrešenja i paralele između dva sveta – pre i posle potopa.

Kontinuitet u ovom romanu traje i nakon potopa iako je očekivano da u narativnom kontekstu bude prekinut prelomnim događajem, da se razvije i okonča poentom. Halilović pripovedajući, izvesno je, razbija narativni model fokusiranja na tačku preloma i konstituisanja razlika između pređašnjeg i novonastalog. Pripovedač u autopoetičkim iskazima naglašava da je on samo prenosnik, onaj kome je sudbinski nametnuto da pripoveda, te je i ovaj roman zapravo fiktivna hronika koja se piše da bi oblikotvorno podsećala na stil usmenog pripovedanja (nije slučajno što se spominju Huso Husović iAvdo Međedović, najpoznatiji kazivači narodnih pesama toga kraja) u kome je pripovedač skrajnut, a pripovest i sam čin pripovedanja su glavni likovi. Dosledno poštujući „kontinuitet“, kako smisaoni, tako i narativni, roman opisuje mitološki svet koji nastaje, živi iumire po ustaljenim pravilima u cikličnim strukturama rađanja, venčanja, produženja loze, umiranja i ostajanja u pamćenju potomaka u gotovo beskonačnom nizu primera ulančanih u povorku generacija. Brojnost ovih priča ne nosi u sebi promenu već se uglavnom iscrpljuje u uživanju u pripovedanju. Simulirajući nizovima ljudskih sudbina i događaja vekovno trajanje, Ep o vodi ne nadilazi samodovoljnost lepote čistog pripovedanja, te ovaj roman predstavlja pre svega primer umetnosti naracije, a njegova se vrednost otkriva najpre u samoj potrebi za pripovedanjem i uživanjem u priči per se.