Инструмент моралне произвољности и силе

Упркос контроверзама које су пратиле само оснивање ад хок Међународног кривичног трибунала за бившу Југославију, овај суд је могао да оправда своје постојање доследном афирмацијом највиших међународноправних начела, поштовањем процедуралних стандарда који би елиминисали сваку сенку пристрасности, утврђивањем одговорности унутрашњих и спољних актера. Суделујући у прикупљању неоспоривих чињеница, трибунал је могао значајно да допринесе помирењу. Спречио би сваку трговину бројевима, скривање иза лажних мотива, старих стереотипа, полуистина и осудио би неопростиво насиље свих страна. Уместо тога, суд је својим асиметричним приступом одговорностима актера, својим пристрасностима, прећуткивањима и замашним напорима да историју једне стране (српског народа) прилагоди геополитичким потребама његове сатанизације на својеврстан начин продужио сукоб.

Одлука Жалбеног већа трибунала да ослободи генерале Готовину и Маркача изазвала је, природно, две супротне реакције. У Хрватској је изазвала националистичку еуфорију/тријумфализам, у којима за емпатију према цивилним жртвама „Олује“ једва да је било места. После те одлукеуследили су новински наслови попут „Хрватска је невина“, као и цинична изјава председника Јосиповића (недавно награђеног за толеранцију и допринос добросуседским односима) да су реакције у Србији за њега ирелевантне. У Србији, с друге стране, пресуда је изазвала шок и горки осећај неправде јер су српски грађани Хрватске, поред војне „Олује“, спроведене као заједнички подухват хрватске војске, америчке ЦИА и приватне безбедносне компаније МПРИ, сада доживели и насиље правне „Олује“; појавила су се жестока оспоравања легитимитета суда, изрази антихрватских осећања.

Слична расподела реакција догодила се и са одлуком трибунала да ослободи Рамуша Харадинаја, будућег премијера косовске владе, који је на очиглед целог света успео да ликвидира 17 и застраши остатак преживелих сведока својих недела. Приштина је данима припремала славље свог тријумфа, а Београд се још једном немоћно суочио с неумољивом равнодушношћу према српским жртвама. Распон ових реакција показује јасан учинак трибуналау погледу нормализације и помирења на релацији Хрватске и Србије, Београда и Приштине. Непомирљиве нарације су устоличене, а претпоставке за унутрашње радикализације оснажене.

Међутим, одлука Жалбеног већа трибунала, као и ослобађајућа пресуда Харадинају представљају један веома сложен, вишеструки исказ. Од судбинског значаја је ту сложеност препознати и уважити како се не би зауставили на немоћном емотивном гневу и ламентацијама које заробљавају политички разум.

На најопштијем нивоу ослобађајуће пресуде су исказ о природи поретка који се од завршетка хладног рата устоличава. Поретка у којем је један број земаља себи дао право да војно интервенише без одобрења УН, или с благословом СБ али на потпуно лажним премисама. Да насилно демонтира ауторитарне режиме и да уместо устоличавања демократије без икакве одговорности баца друштва у хаос и унутрашње сукобе. Да слави обавезу заштите људских права и да истовремено улаже напоре да рационализује примену мучења према осумњиченим терористима. Да намеће економску парадигму која производи невиђене неједнакости и сиромаштво и да истовремено себе изузима из примене било које од норми које се намећу остатку света. Реч је о поретку који се још увек придржава линије разграничења између цивилизованих и варварских држава и који у име тих разлика стапа такву количину лажи и хипокризије у реалност којом урушава елементарна начела међународног права, могућности успостављања глобалне владавине права. У таквом поретку, трибунал је инструмент моралне произвољности и силе. Лобирање, како смо ових дана обавештавани, а не чињенице и докази, постаје пресудна основа за изрицање пресуде. Трибуналом се врши неопходна ревизија историје, одговорности, сећања, прикрива се глобални злочиначки подухват који је деловањем спољних и унутрашњих актера насилно демонтирао Југославију.

Када су у питању Готовина и Маркач, пресуда је и исказ о расподели одговорности и кривице којом се стерилише будућа чланица ЕУ чији је вековни сан (ослобађање од Срба као „реметилачког фактора“) коначно остварен. Стари снови су добили нови европски легитимитет. Европа не показује да ће имати проблем да од идуће године заједно са Хрватском слави државни празник којим се обележавају изгон 220.000 људи ипљачке и убиства скоро две хиљаде грађана. Без нелагоде ЕУ наставиће да затвара очи пред чињеницом да српске избеглице ни после скоро две деценије од прогона не могу да остваре своје право на повратак и своја имовинска права.

Када је у питању Харадинај, пресуда треба да пружи додатни легитимитет насилној, нелегалној сецесији и њеним главним унутрашњим и спољним носиоцима и да на тај начин још један давнашњи (албански) сан претвори у европску јаву. ЕУ ће књижити у своје миротворачке успехе што је релативизовала норму суверенитета српске државе до границе њеног потпуног пораза, што је обезбедила заборав још једног етничког чишћења Срба.

Хашке пресуде су исказ и о српској држави: оне су показале колико смо неважни и слаби. Када су државни интереси у питању, много тога може нам се одузети, а мало тога дати, много тога се може наметнути, а мало тога равноправним дијалогом договорити. Ми смо нејака, готово урушена држава која симулира разумевање глобалног поретка, а при томе дозвољава себи деструктивни луксуз (само)пљачкања, економског разарања, унутрашњих политичких „ратова“, неаутономног дефинисања приоритета, брисања граница између неопходне сарадње и сувишне покорности. На тим основама правда за српске жртве је ван нашег домашаја. Окупити сву памет и стручност којом располажемо и положити темеље државног озбиљења питање је опстанка, правде и самопоштовања.

Да, ослобађајуће пресуде Готовини, Маркачу и Харадинају су понизиле српске жртве, али су драматично понизила и све оне могућности за бољи, одговорнији, плодотворнији преображај региона. Линије непомирљивости су продубљене, конфликтни потенцијал увећан, а идеја владавине права сведена је на гротеску.

Радмила Накарада*

*Професор Студије мира, ФПН