Погорелци

Горело је на Великој сцени Народног позоришта у Београду.Позориште није изгорело. Два Дејана, један Симовић, други Павловић, и Бранислав Матић, радници из обезбеђења, повређени су у покушају гашења пламена пре доласка ватрогасаца. Алармирао их је Милан Сентић. У вестима о пожару није било њихових имена, просто је наведено да су повређена ,,два” радника. Радник, како то безимено звучи.

Да није било њих имали бисмо врањско згариште. Пре неколико месеци, подсећања ради, изгорело је позориште „Бора Станковић” у Врању. А 1997. Југословенско драмско позориште у Београду. Позоришта која данас горе нису као она са сламнатим крововима и од дрвета из Шекспировог времена.

„Пожари у овој земљи су као неки народни обичај”, каже Ставрогин, лик из романа „Зли дуси” Ф. М. Достојевског. Ту реплику изговара Игор Ђорђевић у представи коју сам режирала у Народном позоришту. Та реченица муњевито је заузела простор у мојој свести док сам слушала вести о пожару и нимало била изненађена оним што чујем. Па да, теорија синхроницитета или метафора. Мудрујем.

Велика сцена позоришта после представе. Глумци су отишли са позорнице. Простор трепери од позоришне прашине и духова свих глумаца и живих и неживих који су се икад на тој сцени бацали у пожар страсти сценске игре и вере да ће оно што на сцени живи бити не само естетски додатак овом свету, већ и да ће свет учинити бољим. Ту су и све величанствене улоге Ксеније Јовановић, и оне која је глумила болесна са катетером скриваним испод сценског костима, а која је умрла дан пре пожара.

Да је те ноћи позориште изгорело, зграда на Тргу Републике постала би још једна кућа духова у култури ове земље, баш као што су Народни музеј и Музеј савремене уметности који нису буквално изгорели али годинама не раде. Ко им је крив што нису фудбалски клуб Звезда. Тај пожар на сцени после представе, око поноћи, плануо је само неколико дана пошто је скупштина изгласала нови буџет за културу за 2013. годину који представља историјски минимум од 0,58 одсто. И као такав је ,,патриотско ругање” причи о култури као идентитету народа, и то баш у данима кад су ту исту владу и скупштину болеле хашке ране пресуде Готовини, Маркачу и Харадинају, и кад је пожар правдољубивог гнева и страха за историјски идентитет минулих ратова и Хашког суда унутар те приче, заболео и прву и другу и четврту Србију. Тај погорелски буџет доспео је на новинске стране у недељи кад су новинари  писали о новим наградама на светским фестивалима за филмове „Парада”, „Смрт човека на Балкану” и „Клип”. Та три домаћа филма до сада баштине око педесет награда на међународним фестивалима. Писано је и о томе како неће бити градског откупа књига, а одавно га нема за ликовна дела... Књиге и слике „горе” и без пожара. И да не набрајам. Пожар у Хагу прогутао је правду за жртве ратних злочина, и за оне који су веровали да је достижна на том специјалном европском месту. То што је у домаћем правосудном псеудореформисаном систему проблематична, нема везе. У Хагу је изгорела црно-бела слика света, доминантно негована у политичком животу Србије.

У представи „Судија” В. Моберга о корупцији у судству, а у којој је дивна Ксенија Јовановић потресно глумила госпођу која покушава да истера правду, правда се на крају представе појављује у кич варијанти, као лепотица у белој хаљини са чипканим повезом преко очију. Правда се смеши и плеше уз музику групе „Крафтверк”, уз речи: „Она је модел, и она изгледа добро”.

У Хагу је у 17. веку умро филозоф Барух Спиноза. Његова „Етика” истинска је европска вредност, а све што је духовна европска вредност није идентично вредностима Европске уније. И ту је та наша прогорелост. Верујемо или се само правимо да верујемо да су хуманистичке вредности исто што и вредности данашње Европске уније. Или што би Спиноза рекао:

„Дубина уверења није ни у каквој вези са његовом истинитошћу. Ја не могу да замислим мир(унутрашњи),поникао из семена хипокризије”.