Наше небо никада није било без облака

Издавачка кућа „Плато” из Београда објавила је књигу есеја Риста Тубића (1947), филозофа, књижевника и преводиоца, под насловом „Камен преко свега” (позајмљен од италијанског писца Итала Калвина), са десетак нових есеја, који су настали у последње три-четири године, и објављени у периодици. Реч је о есејима који се баве филозофијом историје, филозофијом религије и књижевно-критичким огледима.

Књигу отвара есеј о стваралаштву Добрице Ћосића. Шта сте од Ћосића сазнали о нашем менталитету?

Да, то је један memento mori комунистичкој утопији, према чијој иронији нисмо више могли да будемо равнодушни. Били смо сведоци сумрака утопијског менталитета. Ћосићева прва звезда водиља биле су борба и нада, коју никад није изгубио. Временом, необично надахнут белетристичким патосом, уверава нас како смо ушли у раздобље олуја и трагедија, како је човекова моћ нарасла у свим областима, осим над самим собом. И да се и дан-данас налазимо пред застрашујућим питањем: Јесу ли се наши проблеми отели контроли? Добро је видео да је људска природа рањива, ако не и изопачена. Увиђа, заправо, како ирационална судбина претвара у прах све рачунице, брише и најбоље намере, са задивљујућом лакоћом и једноставношћу описује раскорак између идеје и стварности.

Какве нам поруке шаље Ћосић?

Од „Корена” и „Деоба”, преко „Времена зла” и „Времена власти”, па до „Времена змија”, наше небо, очито, никада није било без облака. Његови есеји, посебно роман „Бајка”, и шест томова „Пишчевих записа”, изоштравају наше логичке способности, буде у нама антиутопијску осетљивост, привидну јасноћу идеолошких класификација и шема –  прекривају сенком несигурност. Не сме се престати са оспоравањем онога што изгледа очигледно и дефинитивно. Још пре него што је комунизам доживео свој катастрофални финале, Ћосић је видео како је историја најбољи противлек за самообманео свемоћи и свезнању, јер нас тера да признамо чињеницу која се тако често и тако тужно показује – да будућност развејава сва наша уверења. Има ли бољег примера ароганције од оне која нас је довела у садашње неприлике. Обећана хармонизација историјског света не налази задовољење у објективном свету. Такав захтев комунизма проглашен је за пусту наду. Стварност је сачињена од тврђег материјала и повинује се свом неумољивом закону. Стога нам не требају писци који играју улогу пророка и судије, јер су многа пророчанства била превара. Нема потребе да се ствара нова предрасуда о будућности. Управо је Добрица Ћосић покушао да очисти наше мисли од предрасуда, да демаскира скривене премисе наших некадашњих убеђења.

Тумачите и поезију Рајка Петрова Нога. Шта сте све у њој открили?

Увек, док читам његове песме, однекуд ми падне на памет нека приповест о томе како су стари Грци веровали да песник може бити само онај коме је у колевци пчела нанела нектар на усне. Око Ногове колевке, у његовим родним Боријама, зујао је, изгледа, читав пчелињи рој. И отада ни сићушни мрав, ни мека влат траве, негде у Виловом пустом долу, на којој му почива образ, не могу да се одвоје од њега. Па и онда када сва небеса тутње грмљавином над Лелијом и Зеленгором, он може да их разуме, да осети њихов тајни звук и чује њихов нежни тон. Ногова поезија тихо бруји и дубоко задире у људска срца.

Песништво Вите Марковића дижете на ниво метафизичких истина?

Тачно. То је, можда, најдубља ознака, поред његових естетских валера, то што увек трага и проналази у пролазном оно што је трајно, а у трајном пропламсаје и трепете вечног. Вид вечности у његовој поезији, остаје атрибут бића, као свеопштесвега што јесте. Марковићево песништво отвара, заправо, своју душу пред космичком и божанском тајном.

Бавите се и филозофским делом Лешека Колаковског. Како он тумачи однос добра и зла?

Јесте, и, чини ми се, да је то Колаковски најбоље објаснио: Бог је наиме, морао да реши прилично компликовану диференцијалну једначину (у ствари бесконачну једначину) да би израчунао у којем ће од свих могућих светова количина зла бити најмања, у поређењу са количином добра, а то је овај свет у коме живимо. А то што су људска бића слаба, што морају да трпе и да се напрежу, то је због тога што је Бог хтео да се служе својим проналазаштвом, својим способностима и интелигенцијом, што не би било могуће да имају свега у довољној мери. Дело стварања је чин љубави, а међусобна љубав између Творца и његових творевина може се једино схватити ако су творевине бића обдарене разумом. Принудни чинови добра нису уопште добри у моралном смислу, а способност чињења добра по властитој вољи, претпоставља способност чињења зла. Творац који воли може се схватити једино под условом да постоји зло – без зла створено дело било би непотпуно. Чак најраније теодицеје (учење по којем је постојање зла усклађено с праведношћу Бога) имплиците признају да Бог, с обзиром да стандарди логичке кохерентности врше принуду над њим, није у стању да створи унутрашње супротне светове. Према томе, резултат логичке нужности је да ток догађаја света буде непрестана борба у којој добро и зло покушавају да предухитре једно друго. Само нам Откровење може обећати да ће се игра завршити коначном победом добра.

Шта ће нам историја донети, какву будућност?

То је веома тешко питање, јер је будућност непредвидива, њом владају ствари са невидљивим почецима. Једино што знамо то је да слобода никад није једном засвагда загарантована, да захтева непрестани опрез и смелост за њену одбрану. Попут Алисе у Земљи чуда: морамо се много напрезати и брзо грабити како бисмо били на истом месту.

 ----------------------------------------------------------

Компјутерска памет

– Разумети и објаснити прошлост, није ни у ком случају лак задатак. Свакако, мора се разматрати, јер улазимо у епоху у којој деца, и не само деца, седе за својим компјутерима који ће њихове умове формирати рачунањем, што може довести до тога да историјско саморазумевање постане бесмислено, или падне у заборав. Хоће ли наша деца сутра знати ко то бејаху Немањићи и Св. Сава, Лазар и Косово, Карађорђе и Милош, антифашистичка борба и ослобођење?

Муза историје је пријатна, учена и непретенциозна, али ако се осети напуштеном и занемареном, осветиће се и ослепити оне који је презиру и заборављају – упозорава Ристо Тубић.