Еротика по правилима тржишта

Велико питање на које никада није одговорено и на које ни ја нисам био кадар да одговорим, упркос тридесетогодишњем истраживању женске психе гласи: шта жена хоће? Својевремено се запитао Сигмунд Фројд, а савремени писци бестселера по свој прилици погрешно су на ово питање одговорили низањем сексуалних призора и сцена, у књигама попут „Педесет нијанси сива” Е. Л. Џејмс („Лагуна”), „Обнажена пред тобом” Силвије Деј („Чаробна књига”)... Како би удовољили женама, које махом више читају од мушкараца, аутори су јунаке ових приповести начинили лепима, успешнима и људима који обично своје проблеме гасе жестоким сексуалним пражњењем. Иронично, рецепти из ове популарне литературе чак могу да послуже у брачним саветовалиштима као освежења за досадну сексуалну рутину.

Са друге стране, однос према еросу у уметности и књижевности, још од античких времена био је заправо човеков однос према телу, животу, смрти, али и релација, чак и раскид, са друштвеним нормама и религијом. Еротско и сексуално, део су дубоке личне филозофије која кроз истраживања појединачног психолошког и емотивног заправо одражава универзалне принципе и подсвесне поноре људског бића. О томе је писала и Анаис Нин, а реиздања њених књига, супротстављајући се таблоидној еротској литератури, најавила је издавачка кућа „Плато”, у оквиру нове едиције „Вертикални осмех”. Прво дело ове библиотеке је роман Кубанке Мајре Монтеро „Дубоки пурпур”, које истражује везе између музике и сексуалности.

Кроз разговор са књижевним критичарем Гојком Божовићем расветљавамо феномен сензације новом, лаком, еротском и таблоидном литературом, као тројство модерног доба којим доминирају таблоиди на новинском тржишту, превласт ријалити шоуа на тржишту електронских медија, као и таблоидних садржаја у литератури.

– Просечни конзументи тих производа јесу једни те исти људи, који најчешће откривају баналне и воајеристичке сензације.

Управо у упрошћавању, баналном карактеру, па и таблоидности, сензационалности, па и ефекту скандала и шока почива једино доступно средство те литературе. То није литература која мења човека, нити она којој би се читалац вратио, то је врста примењеног текста који се конзумира једанпут, површно, брзо, и одмах после тога се заборавља. Некадашњи киоск-романи јасно су били разграничени од озбиљне књижевности, а данас су кључни садржаји књижара у свету. Због навале бесмисла не можемо да конституишемо смисао врхунске литературе, објашњава Божовић, додајући да управо бекство од озбиљних садржаја говори о великој кризи смисла у модерним временима, о томе да се многобројни потрошачи оријентишу према ономе што је лако и једноставно, где налазе једну врсту самозаборава.

При том, Божовић увиђа везе у којима се најпре стварају потребе, затим производи, а онда потрошачи.

– Тако је и са тржиштем медија, па и тржиштем књига. Обиље забављачке индустрије ствара врсту потребе да наша тела буду изложена другима, и онда се та врста воајеризма и естрадних садржаја очекује од свих медија, од телевизије, новина, па и књиге. Такви производи су тренутно потиснули већину другачијих садржаја са сцене, и постали су у неком смислу доминантни. У односу према телесности у нашем времену има пре свега суровости, напросто телесност се ни на који начин не поштује, она је ту да би била површно доживљена и у истом тренутку заборављена – каже Божовић.

– Постоје врхунска дела еротске књижевности и у модерном добу, као и у класичној литератури, али та дела никада нису била популарна колико су данас популарна дела комерцијалне књижевности. Класици су писали жанровску литературу, у којој је била доминантна тема ероса, а некада и ероса и танатоса. Они који данас пишу комерцијалну еротску литературу, они заправо пишу врсту текста која тачно одговара маркетиншким потребама и тржишним очекивањима – закључује Божовић.

Када би се неким чудом, Сигмунд Фројд нашао у 21. веку, вероватно ни сам не би знао шта да ради са толиком количином ватромета „страсти” и разоткривених нагона. А шта би рекао Маркиз де Сад о таквим страстима? Човек који је због свог либертинизма у затвору као злочинац провео двадесет седам година живота, под чак три режима, истрајао је у хуљењима која су „с оне стране светог и профаног, божанског и порочног”. Јовица Аћин, у књизи „Апокалипса Сад, Нацрти о Божанственом Маркизу” („Службени гласник”), чак укршта супротности у ново схватање, да кроз Де Садово светогрђе, супротстављање самом Богу кроз тело, ипак негде проговара оно свето. У складу са црнилом тога зла, исмевањем врлине, супротстављањем закону и величањем порока, као начином мишљења, Божанствени Маркиз у свом саркастичном стилу исмејао би данашње сексуално позерство и покушаје да се емотивна празнина замени сексом.