Каталонија, Војводина и Србија

Између европских држава одувек је постојала напетост која је неретко доводила до дугих ратова. Због своје комплексне историје, мешања појма народа и нације, романтичарског национализма и честих промена граница, сукоби су лако започињали и били су дуги и крвави. После Другог светског рата, у циљу минимализовања могућности да једна земља Европе поново има територијалне претензије према другој, кроз процес европске интеграције све је рађено да међудржавне границе изгубе на значају. Довршетком пројекта унутрашњег тржишта, оне су у физичком смислу нестале. Наравно, нису нестале у политичком смислу, али су довољно релативизоване да више не постоје подстицаји за нове отворене сукобе око територија у Европи.

Актуелни тренд би међутим изненадио и очеве осниваче Европске уније: у оквиру самих држава чланица буде се романтичарски регионални покрети који траже еманциповање у виду признате нације, самим тим и нове државе. Другим речима, највећи изазов за политичку кохезију и стабилност Европе неће бити превенција међудржавних сукоба већ сепаратистичких покрета унутар њених чланица. Постоје два разлога за овај нови тренд: први је да су државе посталe слабије и рањивије пребацивањем дела суверености на Брисел, као и да после скоро 70 година мира у Европи државе нису спремне да силом гуше аутономашке покрете. Таква је макар перцепција, што у политици често има исти ефекат као реална чињеница. Други разлог је криза јавног дуга, која буди политичке тензије, али и потребу да се економски и социјални терет пребаци на неки други ниво власти или ентитет. Иако је Каталонија најзадуженији регион у Шпанији (дуг од 40 милијарди евра), њихова регионална влада тврди да сносе непропорционално висок терет кризе у односу на друге делове државе и жели да поврати поверење бирача обновом економске независности.

Каталонија наводи да годишње из шпанског буџета прима 18 милијарди евра мање него што у њега кроз разне порезе и таксе уплаћује. Овај аргумент неодољиво подсећа на расправу која се водила у вези са Војводином у време усвајања Устава Србије. Имајући у виду да Србија неће имати висок раст током целе текуће деценије, лако је предвидети да ће аргумент и тежња за већом фискалном и политичком аутономијом Војводине само јачати. Тешка економска ситуација представља плодно тле за ирационалне аргументе, јер су људи у очајничком покушају да сачувају стандард спремни да посегну за илузијама.

Узимајући у обзир овај тренд, потребно је извући прву поуку из случаја Каталоније и на време отворити дискусију о економској политици и културном идентитету земље. Рационалним и одговорним језиком требало би у старту победити непродуктивне идеје, док још нема озбиљних политичких партија чији је једини разлог постојања отпор својој престоници. Данас три велике партије у Каталонији стављају у срце свог програма независност, што шпанску владу гура или ка федерализму или ка директној конфронтацији.

Друга последица случаја Каталоније биће додатни притисак на Србију да ,,нормализује” односе са Приштином. За разлику од Шкотске, где се референдум припрема у сарадњи с британском владом, Каталонија најављује референдум упркос уставној забрани и противљењу шпанске владе. Да би се овакви најопаснији сепаратистички покрети сузбили, неопходно је неутрализовати једини изузетак поводом овог питања у Европи након Другог светског рата – Косово. Како ће се овај преседан неутрализовати? Привидом, кроз политички дијалог, да се не ради о једностраној сецесији, већ о договореном раздруживању. Другим речима, неке европске земље ће настојати да политички дијалог усмере тако да он више представља преговоре о сукцесији него политичке преговоре. Финални документ би, по њима, требало да личи на споразум између две Немачке, не на договор о институционалној вези Београда, Косовске Митровице и Приштине.

Упркос томе што пример Каталоније представља потврду исправности става Србије у вези са КиМ и подсетник да је немогуће подржати једностране акте једне стране у спору а затим тај случај унапред прогласити јединственим, као што је урађено с Косовом, дешавања у Каталонији ће у прво време имати негативне последице по Србију, и то на два начина. Служиће као инспирација екстремним политичким снагама у Војводини, које се под плаштом праведније редистрибуције прихода и терета кризе заправо боре за сопствене привилегије и политичко преживљавање. С друге стране, из страха од нових ,,Каталонија”, подстаћи ће неке европске државе да снажније притисну Србију, како би се једнострани акти Приштине трансформисали у договорно раздруживање, и самим тим легитимисала њихова признања тих аката. Србија треба да разуме ове тенденције, да одговори разложно и смирено и да у моментима када се очекују нова искушења наступи с јединственим ставом у вези са кључним државним интересима и циљевима. Уколико се избегну исхитрене реакције, уколико престанемо да сумњамо у све што радимо, од УН дебате о Хагу до легитимности сопственог Устава, можда ће се показати да данас има чак више простора за маневар него што је то био случај пре избора у Каталонији, 25. новембра.

 Никола Јовановић

главни уредник научног часописа ,,Изазови европских интеграција”