Katalonija, Vojvodina i Srbija

Između evropskih država oduvek je postojala napetost koja je neretko dovodila do dugih ratova. Zbog svoje kompleksne istorije, mešanja pojma naroda i nacije, romantičarskog nacionalizma i čestih promena granica, sukobi su lako započinjali i bili su dugi i krvavi. Posle Drugog svetskog rata, u cilju minimalizovanja mogućnosti da jedna zemlja Evrope ponovo ima teritorijalne pretenzije prema drugoj, kroz proces evropske integracije sve je rađeno da međudržavne granice izgube na značaju. Dovršetkom projekta unutrašnjeg tržišta, one su u fizičkom smislu nestale. Naravno, nisu nestale u političkom smislu, ali su dovoljno relativizovane da više ne postoje podsticaji za nove otvorene sukobe oko teritorija u Evropi.

Aktuelni trend bi međutim iznenadio i očeve osnivače Evropske unije: u okviru samih država članica bude se romantičarski regionalni pokreti koji traže emancipovanje u vidu priznate nacije, samim tim i nove države. Drugim rečima, najveći izazov za političku koheziju i stabilnost Evrope neće biti prevencija međudržavnih sukoba već separatističkih pokreta unutar njenih članica. Postoje dva razloga za ovaj novi trend: prvi je da su države postale slabije i ranjivije prebacivanjem dela suverenosti na Brisel, kao i da posle skoro 70 godina mira u Evropi države nisu spremne da silom guše autonomaške pokrete. Takva je makar percepcija, što u politici često ima isti efekat kao realna činjenica. Drugi razlog je kriza javnog duga, koja budi političke tenzije, ali i potrebu da se ekonomski i socijalni teret prebaci na neki drugi nivo vlasti ili entitet. Iako je Katalonija najzaduženiji region u Španiji (dug od 40 milijardi evra), njihova regionalna vlada tvrdi da snose neproporcionalno visok teret krize u odnosu na druge delove države i želi da povrati poverenje birača obnovom ekonomske nezavisnosti.

Katalonija navodi da godišnje iz španskog budžeta prima 18 milijardi evra manje nego što u njega kroz razne poreze i takse uplaćuje. Ovaj argument neodoljivo podseća na raspravu koja se vodila u vezi sa Vojvodinom u vreme usvajanja Ustava Srbije. Imajući u vidu da Srbija neće imati visok rast tokom cele tekuće decenije, lako je predvideti da će argument i težnja za većom fiskalnom i političkom autonomijom Vojvodine samo jačati. Teška ekonomska situacija predstavlja plodno tle za iracionalne argumente, jer su ljudi u očajničkom pokušaju da sačuvaju standard spremni da posegnu za iluzijama.

Uzimajući u obzir ovaj trend, potrebno je izvući prvu pouku iz slučaja Katalonije i na vreme otvoriti diskusiju o ekonomskoj politici i kulturnom identitetu zemlje. Racionalnim i odgovornim jezikom trebalo bi u startu pobediti neproduktivne ideje, dok još nema ozbiljnih političkih partija čiji je jedini razlog postojanja otpor svojoj prestonici. Danas tri velike partije u Kataloniji stavljaju u srce svog programa nezavisnost, što špansku vladu gura ili ka federalizmu ili ka direktnoj konfrontaciji.

Druga posledica slučaja Katalonije biće dodatni pritisak na Srbiju da ,,normalizuje” odnose sa Prištinom. Za razliku od Škotske, gde se referendum priprema u saradnji s britanskom vladom, Katalonija najavljuje referendum uprkos ustavnoj zabrani i protivljenju španske vlade. Da bi se ovakvi najopasniji separatistički pokreti suzbili, neophodno je neutralizovati jedini izuzetak povodom ovog pitanja u Evropi nakon Drugog svetskog rata – Kosovo. Kako će se ovaj presedan neutralizovati? Prividom, kroz politički dijalog, da se ne radi o jednostranoj secesiji, već o dogovorenom razdruživanju. Drugim rečima, neke evropske zemlje će nastojati da politički dijalog usmere tako da on više predstavlja pregovore o sukcesiji nego političke pregovore. Finalni dokument bi, po njima, trebalo da liči na sporazum između dve Nemačke, ne na dogovor o institucionalnoj vezi Beograda, Kosovske Mitrovice i Prištine.

Uprkos tome što primer Katalonije predstavlja potvrdu ispravnosti stava Srbije u vezi sa KiM i podsetnik da je nemoguće podržati jednostrane akte jedne strane u sporu a zatim taj slučaj unapred proglasiti jedinstvenim, kao što je urađeno s Kosovom, dešavanja u Kataloniji će u prvo vreme imati negativne posledice po Srbiju, i to na dva načina. Služiće kao inspiracija ekstremnim političkim snagama u Vojvodini, koje se pod plaštom pravednije redistribucije prihoda i tereta krize zapravo bore za sopstvene privilegije i političko preživljavanje. S druge strane, iz straha od novih ,,Katalonija”, podstaći će neke evropske države da snažnije pritisnu Srbiju, kako bi se jednostrani akti Prištine transformisali u dogovorno razdruživanje, i samim tim legitimisala njihova priznanja tih akata. Srbija treba da razume ove tendencije, da odgovori razložno i smireno i da u momentima kada se očekuju nova iskušenja nastupi s jedinstvenim stavom u vezi sa ključnim državnim interesima i ciljevima. Ukoliko se izbegnu ishitrene reakcije, ukoliko prestanemo da sumnjamo u sve što radimo, od UN debate o Hagu do legitimnosti sopstvenog Ustava, možda će se pokazati da danas ima čak više prostora za manevar nego što je to bio slučaj pre izbora u Kataloniji, 25. novembra.

 Nikola Jovanović

glavni urednik naučnog časopisa ,,Izazovi evropskih integracija”