Пентагон припрема интервенцију у Малију

Од нашег сталног дописника

Вашингтон – Планери Пентагона почели су припреме за интервенцију у Малију, јужном суседу Алжира на западу Африке, обелодањено је у Конгресу, што се овде тумачи као први знак решености да се агресивније крене на ново упориште Ал Каиде, чија је магрепска фракција тамо постала господар северне половине ове екстремно сиромашне земље.

Интервенција је додуше на веома дугом штапу – процене су да би могла да започне тек у септембру 2013. – али покренути су многи механизми, укључујући и одговарајућу процедуру у УН.

Била би то интервенција на позив владе Малија управо послат УН да јој се помогне да поврати контролу над целом територијом.

Мали је земља са 14,5 милиона становника на огромном простору од 1,24 милиона квадратних километара (отприлике као 15 Србија). Ал Каида, односно њена северноафричка експозитура која је већ дуго најоперативније језгро џихадиста, устоличила се у Малију после војног пуча у престоници Бамаку овог марта и завела шеријатски поредак, сличан оном који је својевремено постојао у талибанском Авганистану, са јавним бичевањима, одсецањем руку и каменовањем као мерама шеријатске правде.

Солидно су наоружани, чему је највише допринела побуна против пуковника Муамера Гадафија када су значајне количине оружја из арсенала либијске армије завршиле у њиховим рукама, укључујући ту и противавионске ракете.„Њујорк тајмс” је управо обелоданио да је блискоисточни савезник Америке, Катар, који је у њено име тајно испоручивао оружје либијским побуњеницима, један део тих испорука усмеравао ка исламским екстремистима, са великом вероватноћном да је то на крају доспело и на север Малија.

Вашингтон је у великој дилеми како да се супротстави растућој снази Ал Каиде управо у Африци. Џихадисти који контролишу северну половину Малија нису многобројни: процене су да је реч о 800 до 2.000 људи. Али, као и у Авганистану, где око 100.000 војника САД и НАТО савезника нису у стању да изађу на крај са неколико хиљада талибана, бројеви нису показатељ односа снага.

Џихадисти у Малију су господари пустињског терена Сахаре, што значи да би интервенционистичке снаге водиле асиметричан рат у којем би противници имали велику предност: способност да „нестану” дословно пред очима противника.

Тај део Малија је територија номадских Туарега, који су такође били у стању перманентне побуне против централних власти, али су после пуча тај терен морали да препусте радикалним исламистима из сопствених редова.

Америка не може да их толерише, јер су живи доказ да „рат против терора“ није окончан ликвидацијом Осаме бин Ладена, нити ће ствари у том погледу бити боље после повлачења из Авганистана до краја 2014.

Ал Каида исламског Магреба на северу Малија одржава центре за обуку терориста и обезбеђује оружје и финансије за Боко харам, џихадистичку организацију са севера Нигерије.

Пентагон је годинама обучавао армију Малија у оквиру регионалне „антитерористичке иницијативе”, али је та сарадња после мартовског пуча суспендована. Програм је међутим настављен у другим афричким земљама: Нигерији, Нигеру и Мауританији.

Ове и још неке земље западне Африке су се споразумеле о формирању заједничког контингента од 3.000 војника који би влади Малија помогли да поврати контролу над севером земље, али за то траже мандат УН, као и логистичку и обавештајну подршку САД и њених европских савезника. Зато се претпоставља да би америчка интервенција била уствари само подршка афричкој акцији која је такође у раним фазама планирања.