После Ирака не постоји реч „тешко”

У каријери је „покривао” неколико олимпијских игара, пад комунизма у источној Европи, ратове у СФРЈ, Ираку и Авганистану. За прву изложбу, Душан Вранић је изабрао фотографије које откривају свакодневни живот у Авганистану, земљи која је више од 30 година у рату. На њима нема оружја ни крви, али се виде последице сукоба и сиромаштво, прашњаве пијаце, жене у буркама, босонога деца.

– Тамо све функционише на другој скали потреба. Имате десеточлану породицу која живи од 10 долара месечно – прича аутор.

На једној од фотографија, на месту где је некада био краљев врт, дечаци играју фудбал. Палата је потпуно уништена током рата.

На другој је деветогодишњак који ради као ковач. Око очију већ има мрежу бора. Због сувог ваздуха и високих температура лети и хладних зима, становници Кабула у тридесетим изгледају као да им је 70, каже Вранић. У Авганистану је био шеф фото-тима Асошијетед преса, од 2009. до 2011, изложене фотографије су углавном настале у том периоду, а последњи пут тамо је био у септембру.

Изложба „Бескрајно путовање/Авганистан” приређена је у Дому омладине поводом 50 година живота и 25 година Вранићевог рада за АП. Тренутно му је седиште у Јерусалиму, где је уредник за Израел и Палестинске територије.

Од када се тачно бави фотографијом не може да каже. Као основац школе у Цетињској, одморе је проводио код оца, фоторепортера „Политике” Србе Вранића. У нашем листу је провео четири године до 1987, када је почео да ради за АП. Четири године касније, рањен је у Вуковару, довољно озбиљно да му је осам месеци било потребно за опоравак. У међувремену је научио да по звуку разликује колико је близу опасност.

– Ако чујете да звижди то је океј, али ако чујете звук као да пукнете прстом, јако је близу.

На плакату за изложбу поред Вранића је његов возач, преводилац и заштитник, Авганистанац који је водио рачуна „да не направи неку глупост”. У Ираку су имали лично обезбеђење наоружано до зуба и блиндиране аутомобиле „као колумбијски нарко-босови”, али је тамо био велики ризик, посебно од киднаповања.

У Ираку је боравио 1991. и поново 2002, када је почело да се закувава пред америчку инвазију. Остао је и после инвазије, од 2006. до 2009. као шеф фото-тима.

– То је било најгоре време када је грађански рат био потпуно ван контроле. Сваког дана, три године, био је у ударним вестима. Било је много посла, одговорности и стреса. После Ирака сам реч „тешко” избацио из речника, јер ми више ништа није тешко – говори о искуству које сматра најзначајнијим у каријери.

У Ираку је настала и једна од фотографија за које је награђен – молитва у затвору. Кад је видео десетине затвореника како клече у ритуалној молитви, дошло му је, каже, да пољуби стражара због прилике која му се указала.

Шта се дешава у ситуацијама када је призор сувише болан?

– Када фотографишете сцене страдања, толико сте фокусирани на своју безбедност и да добро урадите фотографију. Емоције долазе касније, кад седнете да причате с другарима – каже Вранић.