Српски језик на испиту

Српски језик, по броју речи, спада међу најбогатије светске језике, што се потврђује поезијом и уопште литературом писаном на српском језику. Он је толико моћан да се једино на српском може говорити хрватски, бошњачки, црногорски, а видећемо да ли ће се још неки јавити. Међутим, као што се на српском могу стварати најтананији језички везови, он пружа и сасвим друге могућности: њиме се може говорити цео дан, а да се ништа не каже. Такође, српски језик даје шансу и онима који желе да говоре тако да их нико ништа не разуме. Ове вештине нарочито су добро савладали многи наши политичари и оне им веома помажу да без бриге решавају све народне бриге.

Па ипак, иако даје небројене шансе и свакојаке могућности, наш народ као да није баш најзадовољнији својим језиком. Не може се рећи да ми свој језик чувамо и да водимо бригу о њему. Није у питању само то што српске речи не пишемо српском ћирилицом, све је више страних речи и израза који потискују наше речи, изнад наших радњи све је више фирми на страним језицима, још мало па ће се у нашим градовима боље од нас сналазити странци. Не би можда било лоше да стране туристе запослимо као туристичке водиче! Али шта да радимо ако туриста не буде довољно, ко да нам преводи?

Наш језик не чувају ни они наши људи који живе у туђим земљама и кажу да чезну за завичајем и топлом домаћом речју. Чуо сам једну даму из Свилајнца, која иначе живи у Бечу, како се хвали да њена деца не знају ни реч српског. А и онај наш млад свет који зна, а живи у другим земљама када се нађе заједно, не говори српски.

Добро, хајде што се фирме по радњама пишу на страним језицима, што они који живе у другим земљама не говоре српски, хајде да све то некако и разумемо, да кажемо да је крив провинцијализам којега се нисмо ослободили, да је криво недовољно образовање, хајде све то да разумемо, али како да се не ухватимо за главу кад знамо да ни наша културна елита, наши академици такође не говоре српски. Они још говоре српскохрватским језиком и издају речник тог језика.

На крају кад се све сабере: наша немарност, снобизам, политички полтронизам, некултура и пре свега наша равнодушност и незаинтересованост, испада да су се велике силе удружиле против очувања нашег језика и да су оне углавном у нама самима. Наравно, увек постоји и неко ко то са великим задовољством подстиче посматрајући са стране. Српски језик као да више није предмет, већ као да се сам пред нама нашао да полаже испит.

Петар Пајић

 ----------------------------------------------------------------- 

КАР­ЛОВ УГАО

• Са­чу­ва­ли смо је­зик. Са­мо су нам зу­бе из­би­ли.

• Го­во­ри ен­гле­ски, да те це­ла Ср­би­ја раз­у­ме.

• Чу­вај­мо ћи­ри­ли­цу. За не­ке бо­ље да­не.

• Ту­ђи­ца је ту­га пре­го­ле­ма.

• Осим по­моћ­них гла­го­ла, има­мо и по­моћ­не је­зи­ке: цр­но­гор­ски, хр­ват­ски, бо­шњач­ки...

• У тур­ским се­ри­ја­ма ви­ди­мо ко­ли­ко нам је ре­чи по­кра­де­но.

• Наш је­зик је океј и ма­њи­фик. И шлус!

• У срп­ски је­зик је ушао ен­гле­ски ви­рус.

• Од пи­са­них спо­ме­ни­ка има­мо и sir Mi­ro­slav Go­spel.

• Мла­ди го­во­ре срп­ски са окс­форд­ским на­гла­ском.

• Све дру­ге ре­чи мо­гу да нам узму, али псов­ке не да­мо.

Дра­гу­тин Ми­нић