Селективна правда за Балкан

Од нашег сталног дописника

Вашингтон – Трибунал за ратне злочине у бившој Југославији правду је примењивао селективно и на основу његових пресуда може се стећи утисак да је његов рад продужетак рата западних сила против Србије правним средствима – тврди у ауторском тексту који објављује међународно издање „Њујорк тајмса” Дејвид Харланд, директор Центра за хуманитарни дијалог, једне од најутицајнијих организација за посредовање у конфликтима, чије је седиште у Женеви, а има филијале и у Африци и Азији. Харланд је и хонорарни професор на Факултету за међународне односе Универзитета „Џонс Хопкинс”.

„Све у свему, ослобођени су готово сви пријатељи Запада, а осуђени готово сви Срби”, констатује Харланд. „То не одражава однос злочина почињених у бившој Југославији.”

„Ја немам симпатија за осуђене Србе. Напротив. Живео сам у Сарајеву под опсадом, био сам сведок оптужбе на суђењу Слободану Милошевићу, Радовану Караџићу и, недавно, Ратку Младићу”, објашњава овај експерт који је својевремено био политички саветник и шеф за цивилне послове снага УН у Босни и Херцеговини и директор за Европу и Латинску Америку у Одељењу УН за мировне операције.

„Срби су”, образлаже, „починили многе од најгорих ратних злочина, али у томе нису били сами, па због тога није правично, нити је сврсисходно, да буду једини одговорни. Осуда једино Срба једноставно нема смисла са становишта правде, становишта реалности и становишта политике.”

„Хрватски лидери смишљали су поделу Југославије и веома допринели страхотама у Босни и Херцеговини. Лично сам био сведок неселективног беса у хрватском нападу на прелепи Мостар. Живео сам у босанском граду у којем су одрубљене главе заробљених муслимана биле изложене на пијаци.”

„Својим очима сам видео на десетине хиљада српских цивила како беже из Хрватске после њене офанзиве из 1995, којом је окончан рат. Ако ослобођени генерали нису одговорни за ово етничко чишћење, неко јесте, и тај неко ће највероватније остати на слободи.”

„Лидери босанских муслимана имали су дубоке и компромитујуће везе са међународним џихадистичким покретом и били домаћини најмање тројици кључних учесника напада Ал Каиде на Америку 11. септембра 2001. Био сам сведок напада страних муџахединских елемената против хрватских цивила у долини Лашва”, пише Харланд.

„И косовски Албанци заслужују да буду посебно поменути, јер су организовали етничко чишћење у његовој најекстремнијој форми – ослобађајући се готово у целости српског и ромског становништва. Тамошњи православни манастири сада су готово једини подсетник да је тамо некад било доста неалбанаца. Ти манастири су били мета многих напада, неколико их је уништено, а преостали су стално изложени претњи.

Харадинај је ослобођен оптужби, али остаје чињеница да је стотине хиљада Срба – углавном старих, жена и деце, етнички почишћено са Косова од стране тамошњих Албанаца.”

То ће, закључује Дејвид Харланд, појачати најгоре политичке инстинкте народа бивше Југославије: комплекс прогоњености код Срба, тријумфализам Хрвата, осећај да су жртве код босанских муслимана и оправдати трагање за расном чистотом код косовских Албанаца. „То је сасвим супротно од онога што је трибунал за ратне злочине у бившој Југославији требало да постигне”.