Мењам генерала за гувернера

Када су се генерали Драгољуб Ојданић и Благоје Ковачевић у другој половини деведесетих година (у време када је Момчило Перишић био начелник Генералштаба Војске СРЈ) појавили на Конгресу Социјалистичке партије Србије, па још у униформама, било је то равно скандалу. И за професионалне припаднике Војске и за ширу јавност. Уосталом, било је и противзаконито.

Није прошло много, а тадашњи председник Југославије Слободан Милошевић позвао је Перишића у свој кабинет и саопштио му да више није начелник Генералштаба и да ће Ојданић убудуће обављати ту дужност.

Од тог појављивања генерала на партијским скуповима и смењивања "у четири ока" за отприлике једну деценију стигло се дотле да се начелници ГШ смењују "по новинама" и да служе за поткусуривање странака у преговорима о влади. И да то, некако, многима делује нормално и логично.

Као што делује логично да се у "пакету" за нову владу нађу и шеф Безбедносно-информативне агенције или гувернер Народне банке Србије. (Шефа Војно-безбедносне агенције или Војне обавештајне службе још се нису дотакли, бар не јавно.) Сад, наравно, није реч о томе да ли треба или не треба штитити лик и дело Здравка Поноша, Радета Булатовића или Радована Јелашића. Реч је о томе да ли је допустиво да се о челним позицијама институција и служби које захтевају, пре свега, стабилност (и од којих доста и зависи стабилност земље), дискутује увек када се мења извршна власт у Србији. Нарочито због тога што није (или не би требало да буде) реч о политичким функцијама. Или је, а биће да је тако, ствар управо у томе да су места начелника ГШ, шефова "тајних служби", гувернера централне банке или нека друга подједнако важна, а која захтевају искључиво стручност и професионализам, у овој нашој транзицији постала управо оно што не би смела да буду – исполитизована.

Почетак политизације, што ће рећи срозавање војничке професије, генерал Нинослав Крстић, председник Форума за безбедност и демократију, смешта у неку годину пре поменутог "блиског сусрета" Ојданића и Ковачевића са социјалистима, тачније у 1993. годину када је пензионисана група од четрдесетак генерала Војске СР Југославије. Без икакве најаве, иако је у закону наведено да морају бити обавештени о томе пет месеци раније (као и данас), позвани су на Дедиње где им је прочитан указ о пензионисању.

Као пример како се ради у савременој војсци, генерал Крстић наводи америчке војне снаге: у време док је командовао нападима НАТО-а на СРЈ 1999. године, генерал Весли Кларк је знао да ће за шест месеци бити пензионисан (и јавност је то знала). Генерал Џонсон, који је ушао са снагама НАТО-а на КиМ после бомбардовања, 2001. године је рекао Нинославу Крстићу да ће 2002. године бити командант копнене војске Велике Британије. И сви команданти НАТО-а на Космету су шест месеци раније знали где одлазе одатле и на коју дужност, истиче Крстић. "Такво опхођење битно је за униформисана лица, то верификује њихов рад. Наши генерали, међутим, сазнају из новина за своја унапређења или пензионисања, или их обавесте на дан читања указа о томе", каже Крстић.

Тако је рецимо, бивши начелник ГШ-а Драган Паскаш октобра 2005. године тек на седници Врховног савета одбране сазнао да ће тог дана бити донета одлука о његовој смени и пензионисању. Паскаш, бар званично, није смењен после само десет месеци на тој функцији због лошег рада, већ зато што су се "стекли законски услови за његово пензионисање". Незванична верзија каже да је његова смена била резултат политичке нагодбе представника Црне Горе и Србије у ВСО, па је Црна Гора на место првог човека војске поставила свог човека генерала Љубишу Јокића, док је за његовог заменика постављен пуковник Здравко Понош (на истој седници унапређен у чин генерала), коме се приписује да је близак председнику Србије Борису Тадићу.

У тој нагодби, како су оцењивали поједини аналитичари, ни премијер Војислав Коштуница није остао кратких рукава, јер је на место министра одбране убрзо постављен његов кандидат Зоран Станковић. Чини се да у овом ресору сада поново предстоји "мешање карата".

Добривоје Радовановић, директор Института за социолошка и криминолошка истраживања, каже да у свим земљама када се мењају владе има извесне борбе око важних позиција (МУП, Војска, спољни послови, финансије), али истиче да у уређеним, правним земљама то остаје "на површини".

– Мењају се министри а цео државни апарат испод њих остаје. Он је деполитизован и нови министар, евентуално, доводи шефа кабинета и још неке најближе сараднике, објашњава Радовановић, наводећи као пример Француску, у чијем се МУП-у мења само министар.

– У транзиционим земљама је другачије. Код нас се мења све, од државних секретара до начелника СУП-а у општинама, и шефови свих одељења и служби БИА. Тај приступ је, наравно, супротан свим стручним захтевима који постоје. Зато је важно ко је нови министар или шеф БИА-е. Ако је министар разуман човек, те службе ће функционисати нормално. У супротном, службе ће постати пандан партијама или инструмент партије из које министар долази – каже Радовановић, који оцењује да је суноврат министарстава силе, политизацијом, почео средином деведесетих година и "жестоко настављен" после 2000. године.

Треба ли подсећати да се и сада у свим комбинацијама о будућем шефу БИА углавном говори о томе којој странци су блиски кандидати за ту функцију, а не о њиховим стручним квалификацијама.

Говорећи о штетним последицама политизације Војске и полиције и обавештајних служби, генерал Нинослав Крстић наводи да је крајњи резултат долазак нестручних људи на одговорна места.

– И сада, када буде формирана нова влада, људи из врха ће опет бити померени у страну, а доћи ће други. Ми смо мала земља, немамо много професионално добрих кадрова и ако их сваки пут мењају, имаћемо негативну селекцију. То утиче на младе људе – говори им да не морају професионално да се усавршавају, да је довољно да буду блиски некој странци – указује генерал Крстић и истиче пример министарства одбране Израела. Главни човек тог министарства заправо је директор, који се не мења са сваким новим министром, који је стручно лице и тај који новог министра упознаје са целим системом.

С друге стране, у Србији, судећи по писању појединих медија, који углавном преносе "пробне балоне", којима странке тестирају другу страну у преговорима, иде се дотле да промена првог човека Генералштаба ВС, који се повезује са лидером ДС-а и председником Србије Борисом Тадићем, аутоматски повлачи смену директора полиције Милорада Вељовића, који је опет, сматра се, близак потпредседнику ДСС-а и актуелном министру полиције Драгану Јочићу.

– Тако широке расправе о неким функционерима, поготово повезане са одређеним пикантеријама и трачерским приступом, не заслужују пре свега, институције које те личности заступају. Начелник ГШ-а или гувернер НБС-а су, пре свега, институције – истиче Јуриј Бајец, професор Економског факултета у Београду.

Према његовим речима, на почетку демократизације нашег друштва потребне су нам институције са јасним кредибилитетом – и због тога разне спекулације о њима нису добре. Бајец указује на "доста једнако мишљење економиста" да би управо због кредибилитета централне банке, њене заштите и ојачавања, требало изменити Закон о НБС у одређеним деловима, и та расправа може бити и прилика да се евентуално разговара и о раду актуелног гувернера.

– Али, овако, у склопу прича о формирању владе, то ми и лично мало смета. Није у реду гурати га зато што је "наш", или га одбацивати зато што није "наш". У том случају се поставља питање шта је централна банка. Гувернер би требало да буде "ничији" или "свачији", односно да буде представник интереса земље и жеље за њеном макроекономском стабилношћу – указује Бајец.

Ни пракса смене гувернера НБС због политичких разлога није нова. Ни гувернер НБЈ Драгослав Аврамовић средином деведесетих, нити постпетооктобарски гувернери НБС Млађан Динкић и Кори Удовички нису смењивани због лошег рада, већ због политике.

А може и другачије. Није, наравно, адекватно за поређење, али није згорег подсетити да је бивши шеф америчких Федералних резерви чувени Ален Гринспен на тој позицији провео 18 година (променио је четири председника: Регана, Буша старијег, Клинтона и Буша млађег, дакле и демократе и републиканце), јер било је важно само то што је умео да одржи стабилност цена и америчког финансијског система.