Цар је го

Власт се пуном снагом ангажовала на два фронта од којих онај популаран, борба против корупције, треба да неутралише непопуларност договора с Приштином у делу јавности која је годинама бомбардована разним садржајима експлозивног патриотизма.

Косовски пробој на који се одлучила коалиција на власти није изненађујући. Чак је очекујући. Одавно сам уверен да је настанак СНС-а везан за планове да Србија и Европа једном за свагда изађу из зачараног косовског круга. Ако неће, не може или не сме ДС, има ко хоће, може и сме.

Садашња коалиција има у односу на претходну огромну предност када тврди да решавањем косовског проблема у складу са захтевима ЕУ извлачи Србију из проблема који не само да блокирају њено приближавање Унији, већ и свеколики развој.

Који то националиста Томиславу Николићу може да замери недостатак патриотизма схваћеном на традиционални српски начин? Како кудити Ивицу Дачића када се он хвали да је ратовао против Хашима Тачија и да би га вероватно победио да није било међународне заједнице?

Демократе су дуго, рушећи сопствену статуу, кокетирале с национализмом у страху да ће бити оптужени за издају, за продају свете српске колевке. Борис Тадић повукао је храбар потез када је у последњи час одустао од ратоборног нацрта резолуције за генералну скупштину УН, али касније није капиталисао на договору који је буквално преко ноћи постигао с баронесом Ештон.

Тадић је „бежао од онога од чега се не може побећи”, како каже ЛДП, сасвим ретка странка којој развој догађаја даје за право. Нова власт се, и пре избора, определила за много храбрије и одлучније решавање косовског проблема.

Запад је брзо пригрлио напредњаке који сада показују да не намеравају да пропусте добијену шансу. Кетрин Ештон хвали Ивицу Дачића. Александар Вучић не мора тако јавно да ликује што је први министар војни кога је примио амерички секретар за одбрану. Примећено. Записнички констатовано.

Онима који су својом некадашњом политиком допринели балканским сукобима запао је задатак да их окончају. Зовите то како хоћете, историјском правдом или пропирањем партијских и личних биографија, али сведоци смо неке сасвим нове реторике. Не памтим да је власт косовске реалности називала правим именима.

Тако смо, после много изгубљеног времена и подела, доспели до тога да премијер Србије каже: „Можемо да се понашамо као Грчка и кажемо да је Константинопољ грчка престоница, али она то више није, а они то говоре већ 100 година”.

Наравно да не могу да заборавим да су ови на власти колико до јуче, с косовским божуром на реверу, користили сличну епску реторику, позивајући се не на један, него на силне векове, али не осећам потребу да ликујем.

Дуго сам чекао да неко гласно каже „Цар је го”. Боље икад него никад.

То је биланс на позитивној страни. На негативној ме брине појачавање опасне реторике унутар Србије. Да ли камуфлажно или не, да ли због страначког рејтинга или баланса расположења, тек косовска иницијатива поново је контаминирана натрунима национализма.

Морали бисмо озбиљније да се замислимо, а власт оштрије да реагује, на „пресуду ликвидације” 11 судија Уставног суда и њихових породица, коју је изрекла забрањена организација „Отечаствени фронт Образ”.

Испоставља се да екстремистичке формације у Србији није довољно забранити. Треба их сломити, уништити. Зарад слободе свих нас. Држава, демократска, не треба да се плаши репресије. Србија не сме да буде жртва јакобинских дилема Француске револуције.

Зато, када видим да министар правде Никола Селаковић стоји уз забрањени „Образ” на протесту због ослобађања хрватских генерала не помислим прво на неправде Хашког трибунала, већ на недопустиву солидарност власти с најгорим деловима овог друштва, онима који би да Србија и даље ратује са светом, који верују у регионалну хегемонију Српства у једном сасвим новом региону.

Како је могуће да саветник председника Републике Оливер Антић каже да је било боље остати у Тројном пакту с Хитлером а да оваква увреда антифашизму прође без коментара власти? Другови социјалисти, да ли је ћутање ваша цена коалиционог партнерства?

Бивши совјетски лидер Никита Хрушчов својевремено је, поводом бујања нацизма, рекао да му је жао што такве нису дубље сахранили на фронтовима Стаљинграда.

Шта значи мистерија с писмом СПЦ државном руководству за које Синод каже да је лажно? Не могу да верујем да није могуће утврдити порекло спорног писма упућеног неким медијима у коме се у осам тачака критикује државна политика према Косову и Метохији. Шта је садржај писма које има благослов Цркве за које владика Иринеј каже да није намењено јавности?

Пошто је Западу решавање Косова толико важно, да ли то може да значи да су спремни да штошта прогледају кроз прсте београдским извођачима косовских радова? Што подразумева да би ови овде могли да се осиле. Њих тамо то много не брине, али би по нас то било јако лоше.

Преговори, како их видим, воде свим статусним признавањима Косова. Регистарске таблице, телефонски број, катастри и дипломе, све су то – хтели да признамо или не – мали атрибути независности. Све ће бити рашчишћено док се не дође до коначног статуса. Ту може да се стане јер нико од Србије не тражи да прихвати или потпише независност Косова.

Можда све подсећа на игру мачке и миша, али је здушно подржавам свестан да је садашњој коалицији много лакше да исту робу прода у другом паковању. Њено националистичко наслеђе показује се као преимућство. Реална политика је сурова.

Време је да се ослободимо букагија. Србије на Косову нема, као државе, али треба и мора да је буде као заштитника права Срба који живе на Косову и Метохији, као суседа који ће задржати право на бригу о својим сународницима, као чувара српске историјске и културне баштине, као преговарачког партнера који ће с правом затражити надокнаде за прошле инвестиције.

Могуће парадоксално, али бриселски споразум Београда и Приштине наговештава да ће бити дуговечнији од договора централних српских власти и челника четири општине са севера Косова – што потврђује предвиђање да је лакше постићи споразум него обезбедити његову примену на терену.

Неће на Јарињу бити границе према централној Србији нити државних обележја, уверава српски премијер. Срби су се повукли с барикада на које су позивали па опозивали многи београдски политичари.

Скинули су шаторе и погасили ватре како би помогли Влади да настави пут европских интеграција и како косовски Срби не би били оптуживани да су „главни кочничари и разлог за све проблеме који грађани Србије сада имају”. Није сигурно да се неће поново вратити.

Српска власт не би смела да се заварава да ће решити проблем тако што истовремено испуњава косовске жеље Запада а дадиља национализам и територијални патриотизам. То је осигурава мандат Владе, али не доноси дефинитивни разлаз с прошлошћу.

Оно што је неопходно је истина. Болна, таква каква јесте. Нема више лагања. Нема продавања лазаревске магле. Нема клетви Бранковића. Нема више једне приче у Бриселу, друге међу политичарима на власти у Београду, треће намењене српској јавности.