Гласник са Потомка

Од нашег сталног дописника

Вашингтон – Колега Патрик Пекстон је пре две године добио необичну потврду да је новинар од угледа: понуду да се прихвати у еснафу ретког и одговорног посла. Да у „Вашингтон посту” буде адвокат његових читалаца и да их заступа пред издавачем, уредницима и новинарима.

Званично, он је од марта 2011. омбудсман, положај који је у америчким медијима почео да се успоставља пре око 40 година. Уговор са издавачем потписао је на две године (са опцијом да га продужи за још једну), и током његовог трајања не може да буде отпуштен.

У невеликој канцеларији на четвртом спрату зграде „Вашингтон поста” у центру Вашингтона (јединствене по томе што има сопствени поштански број), до које се стиже проласком кроз велику редакцијску салу са преградама одвојеним новинарским столовима, он дневно прима између 200 и 300 писама, двадесетак телефонских позива – и до хиљаду имејлова. Да би све то савладао, помаже му само један сарадник.

Његов посао има два главна аспеката: да читаоце заступа пред редакцијом: да њихове примедбе, жалбе и сугестије преноси уредницима и новинарима, али и да истовремено објашњава оно што се дешава у новинама. То чини одговарајући на нека писма и поруке („не траже сви одговор, многи желе само да нам саопште своје незадовољство”, објашњава он), али и у колумни која се објављује недељом.

Тако је недавно образложио зашто је лист на првој страни објавио фотографију убијеног палестинског дечака, жртве израелског бомбардовања током осмодневне размене ракетне ватре између израелске армије и радикалног Хамаса из Газе.

Један број читалаца је сматрао да је то била „пропалестинска пропаганда” – јер није објављена фотографије неке жртве са друге стране. Пекстон је објаснио и зашто – такве једноставно није било, јер је и овај сукоб главних противника на Блиском истоку био „асиметричан”. Погинуло је стотинак Палестинаца – и ниједан Израелац.

У прошлонедељној колумни бавио се потресом на петом спрату, на којем је дневна редакција (на четвртом су новинари додатака и посебних страна): објавом Катарине Вејмонт, издавача (директора у нашим новинским кућама), о смени досадашњег главног уредника и доласку новог.

Отишао је Маркус Брачли, који на положају шефа редакције провео само четири године (његов претходник је у тој фотељи био пуних 17), кога је такође поставила Вејмонтова. Нови „глодур” је Марти Браун, главни уредник „Бостон глоуба” већ 11 година.

Заједничко и одлазећем и долазећем шефу редакције јесте да су једини у 161-годишњој историји „Вашингтон поста” дошли „са стране”, да пре тога нису били његови новинари.

Промена уредника дошла је усред кризе у којој није само „Вашингтон пост” него и већина новина света. Али чини се да „гласник са Потомка” (река која протиче кроз Вашингтон) криза удара више него друге.

Што ће рећи да његови ветерани памте много боље дане од ових. Тираж који је врхунац имао 1993, дакле на почецима интернет ере – 832.000 примерака радним даном и 1,03 милиона недељом, данас је преполовљен: дневни је 462.000, а недељни 675.000. То је пратило и још брже опадање прихода од огласа.

Шта о томе мисли адвокат читалаца? У нашем разговору поновио је главне тезе из колумне објављене 16. новембра: да никад није било теже бити главни уредник новина него у последње четири године, када је економска криза убрзала оно што је већ започето селидбом читалаца и оглашивача на интернет.

„Пост” је додуше покренуо сопствену транзицију ка дигиталној ери, али је није довршио: још нема довољно посетилаца свог дигиталног издања да би, као „Њујорк тајмс” могао да постави исплативи „платни зид” – да читање преко инернета наплаћује. (Два дана после нашег разговора саопштено је да ће догодине наплата ипак почети.)

Друго, дошавши из „Волстрит џорнала” који се углавном бавио крупним бизнисом и финансијама, Брачли се није снашао у новинама чији је мото „о Вашингтону за Вашингтон”.

Опао је квалитет локалног извештавања, „Стил”, његов додатак за поп-културу, моду, филм, савете и трачеве изгубио је свој идентитет, а у дигиталном издању је било превише забавних тема, које су иначе главно оружје онлајн портала.

Укратко, претходни уредник се није најбоље снашао. Да ли ће нови проћи боље? То се нико не усуђује да прогнозира, па ни адвокат читалаца. Браун додуше долази из листа коме су локалне вести главни адут – али питање је како ће се снаћи у Вашингтону, чији су читаоци и у суседним државама Мериленд и Вирџинија.

И долазећи уредник има тежак задатак да, као и претходник,  „постигне више са мање” – да квалитетније новине прави са „скраћеном” редакцијом. „Вашингтон пост” је некад имао 1.050 новинара, а сада их је само 520. „Посао није загарантован ни онима који су преживели сечу последњих година, сви су несигурни.” Међу мерама штедње било је и затварање свих дописништава у земљи, али задржавање око 15 бироа у иностранству. „Лист нема дописника ни у Њујорку, где се много тога догађа – мада има извештача из Уједињених нација.”

„Нови уредник може да учини нешто, али не много”, закључује Патрик Пекстон, не желећи да коментарише гласине да директорка Вејмонт, иначе из породице Грејам која компанију и лист контролише још од 1933, „није дорасла” послу на којем је већ четири године. Али напомиње да односи издавача и уредника по дефиницији подразумевају извесне тензије.

„Вашингтон пост” је својом серијом о „Вотергејту”, шпијунирању демократског изборног штаба у организацији Беле куће, имао своје најсветлије тренутке и променио ток националне политике (изнудио је оставку председника Никсона). Овде га не зову „институцијом”, али има статус важног стуба америчке демократије. На шта се заправо данас жале његови читаоци?

„Највише примедби имају на локално извештавање, затим на штампарске и језичке грешке (смањен је број лектора) и на смањење броја страна”, каже нам саговорник. Додаје међутим да постоји и специфична жалба: да је лист постао превише либералан (ту репутацију имао је и за време хладног рата: звали су га „Правда са Потомка”).

„Америка се променила, постала је конзервативнија, и то се не одсликава довољно у листу. Републиканци се често с разлогом жале на свој третман”, каже Пекстон. („Вашингтон пост” је и 2008. и ове године у предизборном редакцијом уводнику подржао Барака Обаму.)

Омбудсман напомиње да је својим разговорима многе незадовољне читаоце одвратио од намере да откажу претплату. У својој колумни, коју претходно чита само лектор, често је и критичан према раду неких новинара и уредника. Неки, вели, то прихватају, а неки с њим после критика престају да говоре.

На питање да ли очекује да се прилике у догледно време побољшају, одговара да се од новог главног уредника очекује и да у новинарске редове унесе и више ватре, без које нема добрих текстова – али то неће бити лако будући да је  редакција, која је у једном моменту помислила да су се ствари слегле, променом на свом кормилу поново узнемирена.

По његовом мишљењу, оно што у „Вашингтон посту” не би смело да се промени, него, напротив, да ојача, то је смисао његовог бренда, идентитета и сврхе – „да мотри да власт, национална и локална, остане поштена и да укаже кад то није, да буде хроничар времена и људи који то време дефинишу, да објави добру спортску причу и да чинећи све ово помало и забави”.