Као без Ниша и Суботице

Фертилитет: Једна од ударних вести у француским медијима прошлог јануара је била да Францускиње, после тридесетак година, поново у просеку рађају два детета по жени. Тачно је да се Француска може похвалити, како повећањем тако и достигнутим нивоом фертилитета, али је последњих година ниво рађања у порасту и у већини земаља Старог континента. У Србији су, насупрот европским токовима, присутне супротне тенденције. Наиме, након краћег повећања, које се временски може лоцирати на период од 2000. до 2003. године, а делимично објаснити побољшањем политичке и економске ситуације, као и компензационим разлозима, од 2004. године статистика поново бележи смањење фертилитета. Не само да забрињава повратак опадајућих тенденција, већ је и ниво рађања врло низак. Према најновијим подацима (односе се на 2005. годину), фертилитет је сведен на 1,46 деце по жени. Вредност стопе фертилитета регистроване у 2005. години је, после оне из 1999, уједно и најнижа (без Косова и Метохије) забележена од завршетка Другог светског рата. Те године у Србији је рођено 72.180 беба, што је за шест хиљада мање него 2004. Међутим, и поред рекордно ниског нивоа, у Србији је фертилитет и даље око европског просека, а у региону се налази при самом врху, и приметно је виши него у Словенији, Хрватској, БиХ, Мађарској, Румунији, Бугарској или, пак, Грчкој.

Одлагање рађања је још једна од битних особености фертилитета женског становништва Србије. Просечна старост мајки приликом рођења детета је само између 2000. и 2005. повећана са 26,6 на 27,4 године. Пад укупног фертилитета је у највећој мери резултат смањења рађања жена млађих од 30 година. И док међу женама које излазе из фертилног доба и даље опада удео без живорођене деце, забрињава то што је међу женама које су у оптималном репродуктивном добу (25-29 година) готово свака друга без деце (43 одсто у време пописа из 2002, а свега 24 процента у 1981. години).

Морталитет: И по смртности становништва 2005. година је рекордна. Супротно наталитету, те године је регистрован максималан број умрлих. Од почетка деценије број умрлих континуирано је повећаван (2001. – 99.000, 2003. –104.000, а 2005. чак 107.000), али су вредности стопа смртности по старости углавном опадале. Смањење је најупечатљивије код деце и младих, док су стопе смртности старијег средовечног и старог становништва знатно стабилније. Повољне промене се најупечатљивије огледају кроз смањење смртности одојчади и продужење очекиваног трајања живота.

Смањење смртности по старости одразило се и на продужење очекиваног трајања живота. Према подацима за 2005. годину, очекивано трајање живота при живорођењу је за мушко становништво износило 70,1 годину, а за женско 75,5 година. То је историјски максимум, и то за оба пола, али повећање које је остварено последњих петнаестак година је веома скромно (1,5 година за мушкарце и 0,7 за жене). Код већине осталих земаља опадање смртности је било убрзаније, што је знатно погоршало место Србије на европској ранг-листи средњег трајања живота, посебно жена.

Природни прираштај: Већи број умрлих него живорођених резултира негативним природним прираштајем, који је 2005. године износио 34.600 лица. То је у односу на 2004. повећање од 8.500, а уједно је и највећи негативан природни прираштај од 1992, када је први пут (од завршетка Другог светског рата) регистрован већи број умрлих него живорођених. На размере те појаве указују подаци да је у периоду 1992-2005, због негативног природног прираштаја становништво Србије смањено за 276.800 лица, што је за 3.000 више него што су у време пописа из 2002. имали Ниш и Суботица заједно, или да је губитак само у 2005. години по величини идентичан укупном становништву Јагодине. Негативан природни прираштај је практично захватио целу Србију, тако да је 2005. године у њеном централном делу у 114 општина (од укупно 120) број умрлих био већи од броја живорођених, а у Војводини то је случај у свих 45 општина. Исте године позитиван природни прираштај је регистрован само у 494 од укупно 4706 насеља, а у 1014 села није рођена ниједна беба.

Миграције: Миграције су обележиле демографска кретања у Србије током 1990-их година. У првој половине ове деценије оне су мање интензивне, у највећој мери им је промењен и карактер, али су и даље у веома уској узрочно-последничној вези с миграцијама из 1990-их. Док су последње деценије прошлог века биле доминантне спољне миграције, првенствено оне присилне, почетком 2000-их удео избеглица у укупном броју миграната је постао маргиналан.

Неколико чињеница илуструје главне особености најновијих миграционих кретања у Србији.

Прво, према званичним, али не и довољно поузданим подацима, до 2005. године из Србије се у БиХ вратило око 70.000 избеглица, а у Хрватску око 50.000, док их је око 20.000 отишло у треће земље. Према најновијим подацима УНХЦР-а, у Хрватску се вратило укупно 120.000 избеглих Срба (из Србије и БиХ). Од тог броја, само 43 одсто стварно живи у Хрватској. Остали су се, након сређивања папира и продаје имовине, вратили у земљу где су избегли (40 процената), мањи део повремено живи у Хрватској, а 11 одсто је у међувремено умрло.

Друго, постоји још једна врста повратничких миграција, које се везују за често спомињану реадмисију. До сада се вратило (или прецизније – враћено је) неколико десетина хиљада лица, и то највише 2004. године, која су 1990-их отишла у западноевропске земље и тамо, углавном, тражила азил. Највише враћених је у санџачким општинама (Нови Пазар, Сјеница и Тутин), као и на југу Србије (Сурдулица, Владичин Хан, Бујановац и Прешево). Према споразуму о реадмисији, Србија ће ускоро морати да прими још 100-150.000 лица.

Треће, настављено је исељавање из земље и то углавном младог и школованог становништва. Ипак, емиграната је мање него током 1990-их година, а исељавање је у највећој мери мотивисано економским разлозима.

Четврто, унутрашње миграције су, након извесног успоравања у 1990-им, поново интензивиране, што важи и за оне на релацији село-град.

Будућност: Скорашње, али још више дугорочне, промене фертилитета, морталитета и миграција су, поред многих демографских последица, утицале и на убрзање старења становништва Србије. С обзиром на то да Србија спада у групу земљама с демографски најстаријом популацијом, актуелна старосна структура ће са своје стране поспешивати даље смањење броја рађања и повећање броја умрлих, тј, убрзаће депопулацију.