Уз срећу и много рада

Колико је данас у Србији тешко објавити албум може се чути од мање-више сваког домаћег музичара. А ако неки певач или састав којим случајем покуша своје песме да објави у иностранству, ситуација постаје још компликованија.

Но, чини се да су последњих година стране издавачке куће заинтересованије за музику која долази са ових простора. У првом реду то се односи на наше уметнике који свирају етно и world music. Када је реч о поп и рок музици примери оних који су успели да нађу издавача ван наших граница много су ређи. Ипак, и у тим жанровима неколико извођача, попут Жељка Јоксимовића и групе "No Smoking Orchestra", који говоре да и на том пољу постоје наши музичари који имају шта да понуде светској публици.

Жељко Јоксимовић већ је учествовао на неколико компилација америчке издавачке куће Ворнер, док Неле Карајлић и "No Smoking Оrchestra" пуне концертне просторе од Буенос Ајреса до Париза.

Међу онима који су се посветили жанру world musicа, а који су објавили албум у западној Европи свакако су Биља Крстић и група "Бистрик". Њихов наслов "Тарпош" недавно се појавио у продавницама у издању немачке куће Intuition Schott Music. У изјави за "Политику" Биља Крстић каже да је за наше извођаче веома тешко да се пробију на европско тржиште јер је продукција велика. На питање какав је био пут "Тарпоша" до светских продавница, Биља Крстић одговара:

– Ми смо много пута преко интернета слали наше материјале за учешће на фестивалима, па је тако дошло и до контакта са једним Немцем којем се допало то што смо урадили. Он нам је дао препоруку да се обратимо људима из Intuition Schott Musicа и уз то им је и сам рекао да обавезно преслушају "Тарпош". То је за нас била срећна околност јер у великим издавачким кућама има много материјала који никад не буду преслушани.

Биља Крстић каже да је најважније да се страним издавачима музика коју чују пре свега учини несвакидашњом и квалитетном, али на то да ли ће објавити албум или не утиче и фактор среће. Наша саговорница сматра да, иако имамо одличне поп и рок музичаре, они због језичке баријере и огромне конкуренције која постоји у овим жанровима не могу да направе запаженије каријере на Западу.

Драган Ристић, лидер и певач групе "Кал", која је такође објавила албум за једну немачку издавачку кућу, каже да западном тржишту треба нудити аутентичан и оригиналан звук.

– Ако говоримо о нашем рокенролу, мислим да се овде после новог таласа из осамдесетих, који је био нешто најбоље што се догодило у домаћој рок музици, није појавио бенд или певач који би могао да скрене пажњу светске публике. То једино не важи за Нелета Карајлића и "No Smoking Orchestra" којима на концерте у светским метрополама долази изузетно велики број људи, и то због тога што је њихова музика веома специфична. Слична ствар је и са поп музиком. Ако не рачунамо Здравка Чолића, овде одавно није било велике звезде. Зато у иностранству добро пролазе људи који свирају етно музику јер, на пример, Италијанима не можете продати пицу, али им зато можете понудити гибаницу и њима ће се то вероватно свидети.

Лидер "Кала" каже да су наши уметници који се баве world musicom у предности, јер људи са Запада воле мелос и ритам са ових простора, као и да су дoмаћи филмови који су у Европи били популарни и у којима има много аутентичног балканског и ромског звука много помогли да та врста музике дође до најшире публике.

– Срећа у овом послу веома је важна, јер ако вас чује неко коме се учини да је то што свирате оригинално можда можете нешто и да урадите. "Кал" је објавио албум у Немачкој, што је за нас велики успех. Но, томе је допринела и тренутна популарност музике са ових простора, а ја често кажем да смо се нашли у право време на правом месту.

Домаћи рок састави немају често прилику да наступају пред публиком ван простора бивше Југославије. Београдски бенд "Еyesburn" пре неколико година свирао је са групом "Соулфлај" на њиховој европској турнеји. Александар Петровић, бубњар "Еyesburnа", каже да је то била одлична прилика да бенд оствари контакте са страним издавачима.