Нобел за ЕУ преурањен

Нобелова награда за мир која је почетком ове недеље уручена ЕУ изазвала је доста подсмеха, али и отворених протеста у светској јавности. Аргументи противника оваквој одлуци нису без икаквог основа – без обзира с које стране долазили. Чак и они који подржавају избор Нобеловог комитета више су тај чин доживели као подршку него као награду која се додељује за одређене заслуге.

Но, упркос свему томе, припадам, рекло би се, мањини која награду сматра оправданом. Разлог таквом опредељењу није, међутим, образложење у коме се каже да је ЕУ након Другог светског рата претворила Европу од континента рата у континент мира. Заправо, такав аргумент у извесној мери вређа, јер пренебрегава крваве сукобе у бившој Југославији за које бар део одговорности сноси ЕУ и поједине њене чланице. Моји разлози су интуитивне природе. Поставља се, наиме, питање шта би било да се ЕУ није одржала пред изазовом кризе која је, мада то није тако очигледно, дубља и озбиљнија од оне из 1929. године.

Шта би се, дакле, догодило да је, на пример, Велика Британија пред првим налетом кризе поручила „Америка здај”, или да је у Немачкој победила идеја „немачка марка у немачком џепу”, или да је Француска непоколебљиво поручила: „Ој Европо из 27 дел(ов)а поново ћеш бити цела”, или да су европске снаге за брзе интервенције запретиле силом ради очувања територијалног интегритета уније?

Наравно, алузија на терминалну фазу СФРЈ је у значајној мери натегнута, не само због очигледних историјских и структурних разлика између та два ентитета, већ и због тога што ЕУ никада није достигла онај ниво интегрисаности, родбинске, ни културне прожетости који је постојао у Југославији, те њен распад несумњиво не би морао бити тако бруталан. Не треба, наиме,изгубити из вида да се Југославија вероватно не би ни могла распасти без осмишљеног крвавог сукоба који је страсти и омразе обичних људи довео до усијања.

Поента овог примера није, дакле, изједначавање СФРЈ и ЕУ, већ се само жели показати да је Нобелова награда заслужена јер је унија, самим својим опстанком у тешким временима предупредила потенцијалне сукобе. Да је којим случајем Југославија успела да опстане и да је добила награду за мир, на пример, 1992. или 1995. године, вероватно би многи на исти начин замерали Нобеловом комитету што награду додељује ,,путујућем циркусу” састављеном од председника република или расклиматаном председништву полудемократске СФРЈ. Но, с накнадном памећу, сви знамо да би та награда била више него заслужена.

Овај мисаони експеримент могао би бити довољан доказ да награда, ипак, није отишла у погрешне руке, али се јавља, по мом мишљењу, озбиљнија дилема – да ли је дошла преурањено?

Нема сумње је да ће ЕУ из ове кризе изаћи снажнија, пре свега, у погледу ефикасности доношења одлука. Но, поставља се питање да ли ће бити довољно снажна да се суочи с новом кризом која се иза брда ваља? Одговор зависи од спремности ЕУ да исправно процени карактер и дубину надолазеће кризе. Утисак је, нажалост, да у Европи, као уосталом, ни у остатку света погођеног кризом, нема довољно воље ни храбрости да се прихвати чињеница да је реч о системској, а не само о економској кризи. То, другим речима, значи да је систем конструисан тако да сам производи кризу. Наравно, док је криза погађала само периферне земље то није било тако очигледно – а и кога је у развијеном свету, осим малог броја филантропа и заинтересованих научника,било брига? Сада, међутим, када се криза уселила у ЕУ тако што је озбиљно уздрмала европску полупериферију – Грчку, Шпанију, Португалију и већину истичноевропских земаља – ствари су постале озбиљније. Озбиљност ситуације произилази не толико из проблема са којима се суочавају те земље, већ више због тога што ће следеће на реду бити земље центра попут Француске, ВеликеБританије и Немачке.

Рецесија која се најављује услед тога што исцеђено становништво и економије полупериферије више не могу да апсорбују робу из развијених делова ЕУ не оставља много простора за стварање вишка. Једини начин да се створи нови вишак је захватање од оних од којих се још увек има шта узети, односно којима се има шта ускратити, а то су средњи слојеви развијених земаља. На који начин ће та популација реаговати на ограничавање личне потрошње, односно какви ће бити њихови захтеви у погледу будућности ЕУ, може се само претпоставити на основу досадашњег искуства. То, у сваком случају, неће бити захтеви за ширењем и јачањем уније. Уместо тога реалније је очекивати копање националних одбрамбених ровова. Не треба сумњати да ће такву ситуацију знати да искористе десничарски покрети, као што је то био случај и пре распада СФРЈ.

Велике кризе у историји до сада су исходиле у великим ратовима након којих сууследилеобнова и изградња, односно велики и уносни послови. Они којима такав сценарио одговара вероватно се ни сада неће либити да скрену воду на ту воденицу.

Уколико се суочи са таквим ризицима то ће бити прилика за ЕУ да покаже колико је снажна и може ли се одупрети тим притисцима. Тада ће, наиме, бити јасно да ли је Нобелова награда која је ове године припала ЕУ дошла преурањено. 

Владимир Вулетић

ванредни професор на Филозофском факултету БУ