Како опстају приватна позоришта

Приватно позориште се у великој мери уклапа у моје виђење функционисања театарске уметности. Гостујући по свету имала сам прилику да многа позоришта, нарочито оперске куће упознам изнутра, сарађујући са њиховим менаџментима, укључујући се у њихове продукције, макар и као посматрач. Приметила сам да смо ми и у култури, као и у политици, између два велика света: између Истока и Запада. То се види по свему: по томе што смо још задржали моделе из социјализма, а другом ногом смо у неком другом систему демократије, честих промена, каже Бранка Радовић, директорка опере и театра „Мадленианум” у Земуну.

По ком позоришном систему функционише ово водеће приватно позориште код нас?– питамо Бранку Радовић:

– „Мадленианум” је заправо оно што је опера стађоне у Италији. То значи да радимо по пројекту и свака наша нова представа подразумева нову екипу сарадника. Имамо свега 60 стално запослених чланова. То су углавном људи који су неопходни у техничкој служби, затим у сектору обезбеђења, јер имате вајарска и ликовна уметничка дела која морају да се обезбеђују. Сваки нови пројекат је сусрет са новим људима. Ту има и оно што је добро и што није. Добро је што нисте у обавези да узимате људе који су на сталној плати, већ оне који вам одговарају за одређене улоге. То је опет мач са две оштрице. Људи који вас углавном интересују су они који су на врху, који су презаузети и имају своје примарне обавезе у матичним театрима – каже Бранка Радовић.

Саговорница „Политике” открива: „Госпођа Мадлена Цептер је наш оснивач и једини донатор. Наш буџет је око милион евра на годишњем нивоу. У оквиру тог износа морате да уклопите и плате и продукцију. Наше представе крећу се у износу од 50.000 до 200.000 евра. Помажемо се издавањем простора, изнајмљујемо сале за разне сусрете, симпозијуме… Сви удруженим снагама радимо на томе да добијемо нову публику, а не само један човек који је за то задужен. Администрација је сведена на минимум, а хонорари су уклопљени у разумну меру”.

Бранка Радовић има богато уметничко искуство. Радила је на неколико различитих факултета и универзитета као професор историје музике. Била је директор музичке школе „Мокрањац”, затим декан ФИЛУМ-а у Крагујевцу, где и данас ради као редовни професор.

– Била сам на челу државних установа културе и могу да кажем да је у „Мадлениануму” одговорност много већа. Никако не бих могла да дозволим да подлегнемо најнижем укусу. Данас водити позориште између високе уметности и високе слушљивости и гледаности је највећи проблем. Морате да пливате и балансирате. Исто тако сам противник позоришта са две столице, столом и три глумца – каже наша саговорница.

У представама земунског „Мадленианума” протеклих година је наступала цела плејада наших водећих уметника: Небојша Дугалић, Константин Костјуков, Слобода Мићаловић и многи други.

– Не мислим да глумац или оперски певач може и треба да буде службеник. Мислим да то није могуће! Он мора да има мотивацију да учествује у некој представи, а да ли је та представа у „Мадлениануму”, Југословенском драмском позоришту, или Атељеу 212, сматрам да не мора бити примарно. Примарна мора бити уметникова улога и његово виђење те улоге – објашњава Бранка Радовић и наводи конкретне примере:

– Рецимо, Тања Бошковић је једноставно дошла код нас у време када смо припремали представу „Тајна Грете Гарбо” и рекла нам: „Па ја целог живота сањам да играм Грету Гарбо”. У наредном периоду се спремамо да радимо „Плавог анђела”. Пре неколико дана дошао је код нас Феђа Стојановић и рекао нам: „Целог живота хоћу да радим тај комад. Желим да будем професор који се заљубљује у кабаретску певачицу”. Мислим, као и редитељ Небојша Брадић, да Иван Босиљчић мора да изађе из своје већ помало стандардне улоге слатког, финог, дотераног, угланцаног младог љубавника, или пожељног дечка, какве је до сада углавном глумио. Босиљчић је у „Ребеки” агресиван, прилично негативан, на крају крајева, може се рећи и убица у неком трилерском или хорор смислу – објашњава Бранка Радовић.

--------------------------------------------------------

"Славија" је предузеће

Код нас не постоји ниједно репертоарско приватно позориште као што је позориште „Славија”. Ми смо позориште предузеће чија је делатност културна. Имамо исту шифру делатности као што је Народно позориште у Београду, Атеље 212 или Позориште на Теразијама, али с обзиром на то да су они на буџету, имају и друге обавезе према држави. За разлику од нас, не плаћају порез на карте. У позоришту „Славија” имамо осам стално запослених чланова, док глумци и редитељи раде по уговору. Сваки уговор је посебан пројекат, објашњава Батрић Жарковић, оснивач и директор позоришта „Славија”.

Наредних дана ова театарска кућа обележава 17 рођендан, а припреме за наредни 12 по реду фестивал који ће бити одржан у марту 2013. године су у пуном јеку. 

– Искључиво живимо од касе. Да ли је то могуће? Па није могуће! Увек смо дужни, као и сада када отплаћујемо три кредита. Повремено добијемо новац од Секретаријата за културу града Београда, а од Министарства за културу никада нисмо добили ни динара. Радимо рационално без иједног слободног дана. Нису крива градска позоришта због стања у којем се налазе. Крива је регулатива и однос државе према култури. Нико није крив што неко позориште има 100, 300, или 700 запослених. Одговорност је на оснивачу, као што сам ја крив у свом позоришту за сваку нерационалност. Треба видети колика су средства намењена продукцији, колики број људи то ради, колико годишње позориште изведе представа, учествује на фестивалима и колико људи то уради, каже Батрић Жарковић.