Националне пензије и у здравству?

Ових дана води се полемика о такозваним националним пензијама за заслужне прегаоце у култури коју је покренуо композитор Светислав Божић, донедавно члан комисије за доделу овог друштвеног признања, подневши оставку на ту дужност. Заправо, занимљивије је његово образложење оставке.

Али, желели бисмо да подсетимо читаоце да смо пре четири године покренули иницијативу да се слично признање додељује и у здравству. О томе смо редовно обавештавали ресорног министра (три до сада), али без икаквих резултата. Зато, ево писма које смо недавно упутили и професорки Славици Ђукић-Дејановић, актуелној министарки здравља.

Крајем 2008. године, у емисији ,,Пулс живота”, као и на страницама ,,Илустроване Политике”, покренули смо иницијативу да се и нашим истакнутим лекарима, правим херојима најхуманије професије, доделе такозване националне пензије. Та иницијатива је кулминирала почетком претпрошле године, када је Српско лекарско друштво упутило писмо с таквом препоруком тадашњем премијеру и члановима владе, а о њему обавестило и тадашњег председника републике господина Бориса Тадића.

У нашем писму предложили смо да, у складу с могућностима буџета, овакву ,,пензију” прими тек шездесет заслужних здравствених радника, професора или научника, а да се следећи на том списку може појавити само после неминовног одласка неког од његових претходника.

Наш предлог је био инспирисан принципима Француске академије „бесмртника” у којој је чланство доживотно, али је број академика ограничен. Дакле, предложили смо да ово признање остварује до 60 истакнутих појединаца из српског здравства, али уз веома строге критеријуме добијања „пензије”. О томе колико би критеријуми, које би установила посебна комисија, били строги може да посведочи податак да, по прелиминарном моделу и према до сада прикупљеним подацима, „лауреата” може да буде чак и мање од 60; без обзира на то што је реч о научницима и лекарима – члановима наше и иностраних академија наука, члановима, па чак и председницима светских бордова, носиоцима Легије части и низа других светских и домаћих признања.

Уз разумевање проблема с којима се суочавала не само наша влада већ читав светски финансијски поредак, одложили смо нашу иницијативу, али од ње нисмо одустали. Јер већ и летимичном рачуницом, дошли смо до суме од 36 милиона динара (шездесет лауреата, по 50.000 динара, дванаест пута годишње), што је готово занемариво у односу на неке друге и много мање важне издатке из буџета.

Када смо пре четири године покренули иницијативу да се „националне пензије” обезбеде и за истакнуте појединце у области здравства, њу су одмах прихватили и подржали Српско лекарско друштво, Етички комитет СЛД, Лекарска комора Србије, Одбор за здравље Скупштине Србије, а прихваћен је и од чланова Здравственог савета Србије. Уследила је и подршка РФЗ-а.

До данас, о овом предлогу повољно се изјаснило више од триста професора универзитета, али и други.

Као нов моменат, појављује се и недавно објављен податак да ће се од идуће године из буџета исплаћивати националне пензије за готово петсто заслужних уметника (ове године поднето је око четиристо предлога за нове „пензионере”)?! Да ли то значи да су лекари, бар кад је реч о друштвеним признањима, грађани другог реда? Браво за уметнике, капа доле спортистима и тренерима, али зар и лекари не заслужују такав вид друштвеног признања?

Дугогодишњи новинари ,,Политике”