Nacionalne penzije i u zdravstvu?

Ovih dana vodi se polemika o takozvanim nacionalnim penzijama za zaslužne pregaoce u kulturi koju je pokrenuo kompozitor Svetislav Božić, donedavno član komisije za dodelu ovog društvenog priznanja, podnevši ostavku na tu dužnost. Zapravo, zanimljivije je njegovo obrazloženje ostavke.

Ali, želeli bismo da podsetimo čitaoce da smo pre četiri godine pokrenuli inicijativu da se slično priznanje dodeljuje i u zdravstvu. O tome smo redovno obaveštavali resornog ministra (tri do sada), ali bez ikakvih rezultata. Zato, evo pisma koje smo nedavno uputili i profesorki Slavici Đukić-Dejanović, aktuelnoj ministarki zdravlja.

Krajem 2008. godine, u emisiji ,,Puls života”, kao i na stranicama ,,Ilustrovane Politike”, pokrenuli smo inicijativu da se i našim istaknutim lekarima, pravim herojima najhumanije profesije, dodele takozvane nacionalne penzije. Ta inicijativa je kulminirala početkom pretprošle godine, kada je Srpsko lekarsko društvo uputilo pismo s takvom preporukom tadašnjem premijeru i članovima vlade, a o njemu obavestilo i tadašnjeg predsednika republike gospodina Borisa Tadića.

U našem pismu predložili smo da, u skladu s mogućnostima budžeta, ovakvu ,,penziju” primi tek šezdeset zaslužnih zdravstvenih radnika, profesora ili naučnika, a da se sledeći na tom spisku može pojaviti samo posle neminovnog odlaska nekog od njegovih prethodnika.

Naš predlog je bio inspirisan principima Francuske akademije „besmrtnika” u kojoj je članstvo doživotno, ali je broj akademika ograničen. Dakle, predložili smo da ovo priznanje ostvaruje do 60 istaknutih pojedinaca iz srpskog zdravstva, ali uz veoma stroge kriterijume dobijanja „penzije”. O tome koliko bi kriterijumi, koje bi ustanovila posebna komisija, bili strogi može da posvedoči podatak da, po preliminarnom modelu i prema do sada prikupljenim podacima, „laureata” može da bude čak i manje od 60; bez obzira na to što je reč o naučnicima i lekarima – članovima naše i inostranih akademija nauka, članovima, pa čak i predsednicima svetskih bordova, nosiocima Legije časti i niza drugih svetskih i domaćih priznanja.

Uz razumevanje problema s kojima se suočavala ne samo naša vlada već čitav svetski finansijski poredak, odložili smo našu inicijativu, ali od nje nismo odustali. Jer već i letimičnom računicom, došli smo do sume od 36 miliona dinara (šezdeset laureata, po 50.000 dinara, dvanaest puta godišnje), što je gotovo zanemarivo u odnosu na neke druge i mnogo manje važne izdatke iz budžeta.

Kada smo pre četiri godine pokrenuli inicijativu da se „nacionalne penzije” obezbede i za istaknute pojedince u oblasti zdravstva, nju su odmah prihvatili i podržali Srpsko lekarsko društvo, Etički komitet SLD, Lekarska komora Srbije, Odbor za zdravlje Skupštine Srbije, a prihvaćen je i od članova Zdravstvenog saveta Srbije. Usledila je i podrška RFZ-a.

Do danas, o ovom predlogu povoljno se izjasnilo više od trista profesora univerziteta, ali i drugi.

Kao nov momenat, pojavljuje se i nedavno objavljen podatak da će se od iduće godine iz budžeta isplaćivati nacionalne penzije za gotovo petsto zaslužnih umetnika (ove godine podneto je oko četiristo predloga za nove „penzionere”)?! Da li to znači da su lekari, bar kad je reč o društvenim priznanjima, građani drugog reda? Bravo za umetnike, kapa dole sportistima i trenerima, ali zar i lekari ne zaslužuju takav vid društvenog priznanja?

Dugogodišnji novinari ,,Politike”