Круна украшена туђим рекордима

Ма колике биле навијачке и такмичарске страсти, противник је светиња у спорту. Ако ни због чега другог, онда као мера сваког успеха, јер се победа вага величином пораженог. На крају тениске 2012. године, Новак Ђоковић је други пут узастопно најбољи на свету и по поенима и по гласовима Међународне тениске федерације (ИТФ). Ово друго делује мање важно, али не треба да се заборави да се титула светског шампиона ИТФ не мери поенима.

У женској конкуренцији, на пример, круна ИТФ није додељена водећој на ВТА листи Викторији Азаренко, већ трећепласираној Серени Вилијамс, која и јесте оставила најјачи шампионски утисак. Са 31 годином, Американка је ове године била истинска звезда, посебно у најлепшем мечу године, финалу гренд-слем турнира у Њујорку, када је осам година млађа Белорускиња пружала све од себе и – није успела.

Када се пореде две бриљантне Ђоковићеве године, у 2011. као да је играо сам, рушећи на препад све око себе. Била је то година његових рекорда, од најдужег низа победа до највише освојених мастерс турнира и осталих АТП пехара. Други тенисери стајали су у сенци.

Ове године, међутим, успеси најбољег на свету мере се другачијим величинама противника. Од почетка сезоне, после дугог оправка од повреда, дизале су се на све стране високе препреке, на терену и око њега. Освестили су ривали, прилагођавали новом шампиону, вадили разне адуте да му се супротставе и на том путу стизали до граница својих могућности, па и преко њих.

У напорима чија је главна мета био управо Новак Ђоковић, његови противници срушили су неке изузетне рекорде и остварили достигнућа чекана деценијама. Рафаел Надал, до краја сезоне готово заборављен, поставио је у пролећном делу два изузетна апсолутна рекорда. Најпре је, у Монте Карлу, први у историји, славио осми пут узастопце на једном мастерс турниру, прекинувши серију од седам узастопних пораза од Ђоковића у претходним финалима. Затим је Шпанац повезао титуле у Барселони и Риму, а онда избрисао славног Бјерна Борга из анала, седмом победом на Ролан Гаросу. Био је то још један велики финални дуел са Ђоковићем, који се борио да први после Рода Лејвера повеже све четири гренд-слем титуле.

Најбољи тенисер свих времена Роџер Федерер, учинио је оно што су многи сматрали немогућим. Две и по године после 16. гренд-слем титуле, дигао је свој апсолутни рекорд на 17, седмим пехаром на Вимблдону, што су пре њега успели само Вилијам Реншо и Пит Сампрас. Истог дана, исписао је Сампраса из књиге рекорда за највећи број недеља на врху светске листе. Годинама га је мучила та 286. недеља која му је недостајала, а онда је прешао број 300 и поставио нову црту на 302.

Поред двојице неспорних великана, који су заједно ове године поставили нови рекорд са по 21 освојеним мастерс турниром, у 2012. је пред Ђоковићем израстао још један освајач гренд-слем титула, још један писац тениске историје, барем у својој земљи. Енди Мареј је постао први Британац олимпијски победник за 104 године, први финалиста Вимблдона од 1938, а први са гренд-слем титулом (Њујорк) од 1936. Сузе Мареја и Федерера на Вимблдону, са различитим разлозима, дуго ће се памтити.

Такви су били резултати и рекорди само неких од ривала – тих драгих непријатеља – чија слава даје посебан сјај круни Новака Ђоковића, како прошле, тако и ове године.