Корејска загонетка за Американце

Од нашег сталног дописника

Вашингтон – Бригама које на уочи почетка другог председничког мандата има преко главе – „фискална литица”, ирански нуклеарни програм, сиријска побуна, египатска уставна криза, израелско-палестинска блокада, Авганистан – Барак Обама је управо додао још једну.

Стигла му је, као божићни поклон, из Северне Кореје – то је успела проба њене најновије ракете и лансирање њеног првог вештачког сателита у орбиту. Пјонгјанг је тиме не само гурнуо прст у око Америци, него и прекршио санкције Уједињених нација, узнемирио Јужну Кореју, забринуо Јапан и у незгодан положај довео свог јединог савезника, Кину.

Проблем који је ово донело америчком председнику није нимало једноставан. Поред тога што је то муниција за његове противнике, као нови аргумент њиховим тврдњама да је Америка с њим на челу све слабија и све мање утицајна, то је и нова потврда неуспеха његове политике „стратешког стрпљења” према режиму који је непоћудан и по много чему јединствен.

„Ћосун” (како јој се име изговара на корејском), Демократска Народна Република Кореја (званично), или само НРК – земља са око 25 милиона становника, већ две деценије изложена америчким и међународним санкцијама, једна од најсиромашнијих нација света и свакако најизолованијих – игра неку своју игру којој досад није успео да парира ниједан амерички председник. То је стално осцилирање између попуштања и затезања: кад се у Вашингтону помисли да је, било штапом било шаргарепама, Пјонгјанг мало припитомљен, он се већ у следећем тренутку отме.

Обамин циљ да режим „ангажује”, да његово понашање „умери” и да га врати преговорима о денуклеаризацији увек је и близу и далеко. Досад је постигнуто неколико обећавајућих споразума, вођени су шесточлани преговори, али оно што је непријатна реалност, то је да Пјонгјанг у ствари може да ради шта хоће. Оштрије санкције од постојећих нису прво изгледне, а друго, на улогу парије се већ навикао и на неки начин му одговара.

Изневерене су и наде да ће трећи представник политичке династије Кимових који земљу води од њеног настанка, 1948, млади (28 или 29) Ким Џонг Ун, који је окићен титулама врховног вође, председника Централне војне комисије и врховног команданта (са чином маршала) – започети неке смислене реформе.

Можда и хоће, али лансирање сателита у орбиту му је свакако било потребно како за унутрашњу консолидацију, тако и за оно што су успешно чинили и његов деда и отац му: да са светом, а пре свега са највећом силом – тргује страхом.

У ту трговину Ћосун је много уложио: према јужнокорејским проценама око три милијарде долара у последњих 14 година. Роба коју успешно продаје има више модела: страх од нуклеарног оружја, страх од неконтролисаног распада, страх од река гладних избеглица и страх од брзог уједињења.

Сваки од ових артикала има своје муштерије. Бомби (извршене су две нуклеарне пробе, а трећа је у најави), с обзиром на непредвидивост режима, плаше се подједнако Јужна Кореја и Јапан. Што се САД тиче, упркос лансирању сателита, балистичка ракета са нуклеарном бојевом главном још је на дугом штапу.

Неконтролисани распад не одговара ни Кини ни Јужној Кореји: хаос у нуклеарно наоружаној земљи са 25 милиона људи није пријатна помисао. Пошто су, више од две деценије од рушења Берлинског зида, изјаловљене наде да ће пасти и онај корејски дуж 38. паралеле и до уједињења подељене нације доћи по немачком моделу – једна Кореја остаје циљ, али који нико не жели да се оствари колико сутра.

Просперитетни корејски југ тешко да би издржао навалу сиромашне браће са севера. Кини свакако не одговара нова велика Кореја која би била под америчким кишобраном.

Зато нема шанси да Пекинг у Савету безбедности пристане на нове санкције које би њеног суседа и клијента стварно заболеле.

Због тога ће Ким Џонг Ун наставити путем свог покојног оца чија ће прва годишњица смрти бити обележена у понедељак: да час провоцира, час преговара.

После најновије провокације на реду су дакле преговори. Бараку Обами не преостаје ништа друго него и да даље буде „стратешки стрпљив”.