Први је готов!

Франц Каглер је „готов”. Градоначелник Марибора је иначе први словеначки политичар којег је сменила улица од кад је Словенија постала самостална држава. Ако ни по чему другом, бар ће се по томе уписати у словеначку политичку историју. Да ли ће остати једини или је први у низу? Да ли ће његова оставка још више подстаћи демонстранте или ће се експлозивни набој демонстраната смирити? На одговор ћемо морати да сачекамо бар до 21. децембра, када је у Љубљани најављен такозвани свесловеначки устанак.

Као ни један политичар до сада, тако ни мариборски градоначелник није поднео оставку само због протеста, иако су они били све масовнији, оштрији, па и све грубљи. Знао је он да га на подношење оставке нико не може натерати. Градоначелници и посланици у Словенији су практично недодирљиви. Вероватно би о оставци  још увек размишљао да није било једног телефонског позива. Тек дан или два после разговора са премијером Јанезом Јаншом, мариборски градоначелник повукао је одлучујући потез, иако Јанша каже да га није наговарао да поднесе оставку. До тада је упорно и одлучно понављао да неће дати оставку, да за тако нешто нема разлога, да се у позадини протеста налази опозиција, да је он невин, а да су свих десет и више кривичних пријава због сумње на корупцију – политичке конструкције. Сада тврди да је и жртва завере.

Мариборски демонстранти су постигли циљ. Имају утисак да су збацили политичара, који је постао симбол свега лошег, што људи приписују политици – покварености, корумпираности, отуђености и ароганцији, незнању и неспособности. Кажу и да ће са протестима наставити и да је Канглер тек први у низу.

Мариборски „успех” могао би додатно да охрабри људе да на улице изађу у још масовнијем броју. Али, не мора обавезно то да значи. Међу демонстрантима у Марибору и у другим словеначким градовима постоје приличне разлике. У Марибору су имали тачно одређену мету и циљ – свргнути градоначелника. У другим градовима демонстранти су постављали велики број уопштених захтева. Уперени су против политичара уопште, градоначелника, посланика, владе и начина владања. Као објекат незадовољства заправо је најистуренији председник владе Јанша, који симболизује и отелотворује садашњу владајућу политику стезања каиша у свим областима и ауторитаран начин владања, међутим захтеви демонстраната нису тако оштро усредсређени против владе или Јанше. Спектар захтева је широк, понекад мало конфузан и нејасно артикулисан. Демонстранти много одређеније знају шта неће, него шта хоће. Неће досадашњи начин управљања друштвом, корумпиране и покварене политичаре које занима само сопствени џеп, неће поделе на леве и десне, неће тајкуне, неће неолиберални модел економске политике, која као једини циљ има што већи профит за шачицу изабраних, неће приватизацију друштвених делатности, као што су школство, здравство... Хоће промене! Какве? То је већ тешко навести.

Бар до сада, не изгледа да иза демонстрација стоји нека организација, нити организоване снаге или људи, који би из позадине вукли конце и усмеравали протесте, упркос томе што се , нарочито владина странка, Јаншина Демократска странка (СДС) на све начине труди да открије неке тајне силе, које организују протесте. Наравно, ако оставимо по страни насилне екстремистичке групе, које покушавају да дискредитују мирне протесте, било саме било по нечијој наруџби. Људе је на улицу довело незадовољство, које се скупљало последњих година и повећавало са кризом, пропадањем предузећа, повећањем незапослености, бескомпромисним владиним мерама штедње и у многим примерима доказани фијаско правне државе.

Демонстранти бар за сада одбијају сваку „помоћ” политичких странака, чини се као да желе да задрже исту дистанцу према политици, владиној или опозиционој. Јаншин СДС је пожурио са програмом политичких промена, које на први поглед кореспондирају са неким захтевима демонстраната, а заправо би само још више повећале улогу извршне власти и странке на власти у односу на друге гране и друштвене подсистеме. Демонстранте нису убедили. Друге странке стоје по страни и чекају да виде шта ће се догодити.

Могући су баш сви сценарији. Од онога да ће се све смирити, до тога да би неко искористио и злоупотребио талас незадовољства и да би онда на крају добили неког новог популисту. Нешто је ипак остварено – последњи догађаји су демантовали све оне који су тврдили да су Словенци способни да протестују само у мирном окриљу својих кућа или евентуално за кафанским столом, односно тако да не излазе на изборе. Сада видимо да су и Словенци спремни да изађу на улицу, чак и по киши, снегу и хладноћи. Очигледно је постало много тешко.

Драго Баложич*

Аутор је новинар Радио Словеније