Тeма и идеја

Сада је више него јасно да власт, како бивша тако и ова нова, нема било какву визију о томе шта би са нама могло бити у будућности. Једноставно, нико ко се у овој земљи граби за челништво не сматра да је потребно имати идеју која би се тицала нас, обичних људи због којих, ваљда, власт и постоји. Кормило им је потребно да би поседовали моћ над осталима, уживали повластице и све што иде уз то. Тачка.

Са проблемом идеје бавио сам се деценијама, предајући на првој години Факултета драмских уметности. Млади редитељи, сусрећући се први пут с проблемима ПРИЧЕ, по правилу имају снаге да дефинишу тему свога филма, али много теже им пада да утврде чему та прича служи. Питање: „Шта сте тиме хтели да кажете?” за њих представља право мучење а онога ко их о томе запиткује вероватно сматрају садистом.

Мисле да је довољно изабрати некакав занимљив садржај па ће се смисао свега појавити сам по себи. Неки од њих не могу чак ни то; имају само почетак, неку занимљиву ситуацију са одређеним или помало замагљеним ликовима која би требалода се развије у за сада непознатом правцу. То је разумљиво јер ће се проблемима обликовања приче бавити читавог школовања а, богами, ако буду имали среће и током целог живота.

Зашто је потребно имати идеју (смисао) филма који желите да снимите? Зато што приказивање догађаја, који у оквиру приче постају њен садржај, мора имати разлог свог постојања. У противном, било које догађање, а око нас их има небројено, могло би постати драмско штиво. Из искуства, међутим, знамо како само посебно обдарени уметници умеју да причају приче које прихватамо и разумемо. Оне носе одређене идеје а тиме и разлог зашто су издвојене из непрекидног тока збивања. Неко је изабрао баш то, одређено парче стварности (било оно реално, постојеће или представљало плод маште) да би нам га показао и у нама изазвао узбуђење. Дао му је смисао.

Неопходно је, дакле, да идеја буде покретач поступка при стварању садржаја. Ако је она јасна онда ће се у будућу причу догађаји сами уклапати. Уколико је магловита, или уопште не постоји, избор ће бити произвољан а прича ће лутати слепим улицама које је чекају иза сваког угла. Није то само проблем редитеља почетника. Колико пута смо гледали филмове који имају веома атрактивну тему, увуку нас на почетку у занимљив заплет али одједном постају досадни, неразумљиви и на крају нас остављају потпуно хладним?

Идеја је та која обликује поступке ликова, њихове сукобе и драмске токове унутар једног кохерентног дела. Што је она јаснија, избор драмских мотива је тачнији. Када осетимо да нас она сигурно води ка нечему што ћемо на крају схватити онда се мирно можемо упустити у уметникову нарацију и заборавити да смо у позоришту, у биоскопу или да читамо књигу. Укратко, идеја је ,,под А” а све остало,, под Б”.

Не чини ли вам се да нас ови проблеми окружују и у ономе што називамо свакодневица? Да ли су људи који су нас водили, и воде нас, обична група дилетаната који не само да немају идеју шта би са нама већ сматрају да власт коју држе служи искључиво за приватну употребу? Или се ради о вештим манипулаторима који мисле да преко разноразних трикова могу вечно да нас воде у правцу ничега? Да ли ћемо скрштених руку посматрати како наше животе без икаквог смисла премећу из шупљег у празно, не нудећи нам ни најосновније објашњење зашто то чине?

Шта би било када бисмо захтевали одговоре на питања која постављамо почетницима на ФДУ? Шта тиме хоћете да постигнете? Одговорите јасно и прецизно. Да ли нам је јасна идеја због које чините то што чините? Постоји ли узрочно-последична веза између онога што предузимате и главне замисли око које смо се сви сложили? Не чини ли вам се да су ваша решења произвољна, често сасвим насумична? Куда све ово води?

Наравно да не бисмо добили било какав одговор. У том случају, најмање што бисмо за себе могли учинити је да почнемо да звиждимо. Као што то чини незадовољна публика. И да, најзад, из сале у којој се даје тај глупи филм демонстративно изађемо на свеж ваздух. 

Горан Марковић

редитељ