Битка за утицај и – паре

Просечном домаћем потрошачу није потребна негативна оцена европских изасланика да би схватио величину сопствене обесправљености. Због високих трговинских маржи, (не)квалитетне робе, односа продаваца према купцу, лажних снижења... давно је схватио да у куповину мора да крене – изоштрених чула.
У свету се, међутим, број организација за заштиту потрошача нагло шири, а због утицаја који имају – многе политичке партије труде се да придобију њихову пажњу. Оне су дакле постале и важан политички чинилац, оснивају своје клубове и лобирају против корпоративних злоупотреба, небезбедних производа, лажног оглашавања.

У Србији заштита потрошача тек одскоро добиј неке материјалне обрисе. У новембру прошле године потписан је Меморандум према коме се Министарство трговине обавезало да ће у овој години обезбедити за пројекте заштите потрошача најмање 250.000 евра, са тенденцијом да та сума расте.

То је изгледа била иницијална каписла да се досадашњи прикривени ривалитет међу неколико тренутно најбројнијих и најутицајнијих домаћих потрошачких организација разбукта. Поједини представници потрошачких организација почели су да користе сваку прилику да критикују конкуренцију.   

Према евиденцији ресорног министарства трговине, у Србији је тренутно пријављено око 45 различитих потрошачких удружења. Најбројнија организација – Национална организација потрошача Србије (НОПС) окупља 33 удружења из свих крајева државе. Друга по величини – Асоцијација потрошача Србије, основана 2003. године у Новом Саду, броји седам удружења: два из Суботице, по једно из Новог Сада, Шапца, Бора, Пожаревца и Вршца. Ту је и самостални Београдски покрет потрошача који је последњих година испитујући квалитет и исправност намирница доста утицао на измену свести купаца у двомилионском граду.

Професор Правног факултета Светислав Табороши, члан Савета министара за заштиту потрошача, међутим, истиче да међународна организација потрошача којој, наравно, тежимо и желимо да јој приступимо захтева само једног националног представника, па би по бројности НОПС могао да постане та репрезентативна организација.

– Она асоцијација која буде ујединила две трећине потрошачких удружења имаће право да постане национална и њу ће подржати влада преко ресорног министарства. Остале ће моћи да буду ангажоване, али као регионални представници – каже наш саговорник. Према његовим речима, тренутно најбројнији је НОПС, али ако АПОС буде сакупио највећи број удружења, формираних према правилима, моћи ће да има тај статус. Како објашњава, у току је припрема одлуке према којој ће све домаће организације морати да се региструју, а не само пријаве надлежном министарству.

– Организација је много, а неке од њих нису у суштини неполитичке, већ су и те како ангажоване. Оне преко невладиних организација добијају помоћ и на тај начин постају учесници на политичкој сцени – објашњава Табороши. Како наглашава, нико не жели да инсистира ни на једној постојећој организацији, али је проглашење једног националног представника нужно. Ипак, четири члана Савета, од пет колико их се укупно делегира у удружења, чланови су организације НОПС.

– Суштина сукоба је у томе што свака од организација жели да постане монополиста, истисне друге, покаже како баш она треба да буде аутентичан заступник и дође до донација из различитих политичких кругова. У свему има и прљавог новца. Не много, али га има. Осим тога неке од организација својим каналима добијају средства из међународних извора, али не желе да та средства буду контролисана, што може бити проблем – истиче Светислав Табороши.

Политиколог Едина Попов, председник Управног одбора Асоцијације потрошача Србије, пак, истиче да нема никаквих сукоба међу организацијама, а да је Министарство трговине исфорсирало критеријуме да би, како она претпоставља, могло да контролише независне потрошачке организације.

– Државни интерес је једно, а интерес потрошача друго. Неопходно је да постоји самосталност, јер другачији концепт постаје бесмислен. Министарство би могло да оформи своју агенцију за заштиту потрошача, али то би био владин сектор – каже Едина Попов. Европа подразумева независне организације потрошача које се само делом финансирају из буџета путем јавних конкурса. У Хрватској, рецимо, постоје две организације (нема говора о националним) које добијају новац на овај начин, истиче наша саговорница.   

– До сада је код нас без икаквих критеријума новац добијао НОПС, а формирано је и много организација иза којих се не зна шта стоји нити шта  раде. Не можете нигде проверити стваран број удружења, а још мање ко испуњава услове за рад. Чуди ме да се бројност организације уводи као једини критеријум – истиче наша саговорница, додајући да АПОС очекује од нове владе да утврди критеријуме, направи евиденцију потрошачких организација и стандард да се средства деле путем јавног конкурса. 

Потпредседник НОПС-а Горан Паповић истиче да су сва удружења која су приступила овој организацији доставила извештаје о раду, као и да су примедбе Едине Попов неосноване јер су сва удружења у Србији добијала једнако пара од државе. Како је рекао, дискреционо право министра трговине било је да бира чланове Савета.

– Позивамо АПОС да  достави информацију ко их финансира и списак својих удружења чланица, као и које акције су покренули у циљу заштите потрошача. То су једини критеријуми на основу којих је могуће судити и надам се да је ово последњи пут да говорим на ту тему – рекао је Паповић, истичући да ће сва удружења имати подједнако право да конкуришу са пројектима и тако добију новац из планираног буџета од 300.000 евра за ову годину.

Ивана Ћук

-----------------------------------------------------------

Лобисти из Брисела

Потрошачи су у свим развијеним земљама света "заштићена ловина". Стално на удару произвођача, трговаца, угоститеља, туристичких, маркетиншких и рекламних агенција, осигуравајућих друштава, банака, правних и консултантских фирми и разноразних других организација (да и не помињемо разне преваранте чија су редовна мета), они су се потрудили да на време своја права осигурају у националном законодавству, али и на међународном плану.

Организација "Међународни потрошачи", основана 1960. године, води глобалну политику заштите потрошача у својих 220 чланица из 115 земаља света. Она се бори за њихова основна права: на безбедност, на образовање, на обештећење, на здраву животну средину, као и права да бирају, да буду информисани и саслушани. "Међународни потрошачи" имају седиште у четири града, на четири континента: у Лондону, Сантјагу, Акри и Куала Лумпуру, а активно делују у свим најважнијим светским и регионалним организацијама, укључујући и ЕУ.

И сама Европска унија је, међутим, развила низ механизама за заштиту потрошача. Сви производи и услуге на тржишту Уније, рецимо, морају бити у складу са стандардима и директивама ЕУ. Акцију против оних који одступају од прописа могуће је предузети на три начина: на нивоу земље чланице (преко такозваног Рапекс система за брзо упозоравање, који обухвата националне контактне пунктове), на нивоу пословне заједнице (пре свега се мисли на произвођаче и увознике) и мерама Генералног директората за здравље и заштиту потрошача.

Политика једнаке заштите потрошача део је шире стратегије ЕУ и она је уграђена у законодавство Уније. Први у низу таквих прописа донет је 1975. године, а један од најважнијих је Општа директива о безбедности производа из 1992. године, ревидирана 2004, која сад обухвата играчке и опрему за бебе, електричне и друге кућне апарате, козметику, лекове, машине, спортску опрему и справе за рекреацију, текстил, намештај...

Посебним прописима регулисана је брига о безбедној и "здравој" (органски произведеној) храни, а заштита интереса потрошача у ЕУ проширена је и на област рекламирања, путничких, транспортних, туристичких и осталих услуга (као што су, рецимо, куповина преко интернета и каталога). Један од најновијих односи се на обавезу авио-компанија које послују на тржишту ЕУ да пруже новчану надокнаду путницима у случају великих кашњења.

На заједничком европском тржишту, осим тога, делују јаке, утицајне организације потрошача, које су успоставиле добру сарадњу са пословним заједницама и имају своје лобије у свим бриселским институцијама.

Најстарија европска организација, Савет Европе, прва је донела документ о заштити потрошача за целу Европу: била је то Резолуција 543 из маја 1973. године, после кога су уследили и други. Један од најпознатијих је Конвенција о поузданости производа из 1977. године, као и Европска конвенција о прекограничној телевизији из 1989. Стручњаци сматрају да је први европски пропис о заштити потрошача конвенција Савета Европе из 1962. године којом се хотелијери обавезују на заштиту имовине својих гостију.

Тако данас више нису Американци једини који имају привилегију да купљену робу - намештај, кућне апарате, па чак и одећу - врате после неколико дана јер су се "предомислили", и да туже компаније због чијих су неквалитетних услуга или неисправних артикала претрпели материјалну, здравствену или емотивну штету.