Држава продаје прошлост

Желимо да зарађујемо свуда и на сваком месту, порука је која се осећа у америчком ваздуху. Наравно да приватне фирме, мале и велике, поготово ове прве, не презају ни од каквог посла, али исти је случај и са америчком државом. Иако је богата и пребогата, опет – користи сваку прилику да заради.

Елис ајланд у Њујорку је национални музеј-острво. На њему је 1892. године основан имиграциони центар кроз који је прошло 12 милиона досељеника. Они су на острву пописани, лекарски прегледани и ко је "прошао" добијао је америчка документа. Више од 100 милиона данашњих Американаца имају претке који су барем један дан провели у контроли на Елис ајланду.

Питање за проналазаче профита је: како држава може да заради на прошлости нације.

Отвориће музеј и наплаћиваће улазнице! Да, наравно, али да ли се може бити још креативнији? Да ли на том острву лежи златни рудник профита? Лежи, наравно, само га треба видети!

Тај златни рудник се зове Почасни зид. На њему се клешу имена емиграната која су евидентирана у регистру Елис ајланда. Нека друга држава би, можда, та имена уклесала о свом трошку, међутим, најбогатији нису богати зато што су расипали.

Позив потомцима Елис имиграната нуди три разлога због којих би требало да плате минимум 150 долара: сетите се својих предака; нека то буде место на којем ће се ваши потомци окупљати; реците тако "thank you" Америци што је била добра према вашој породици.

Сем тога, голица се и класна сујета назнаком да ће се ваше породично име наћи у друштву деде Џорџа Вашингтона и Барбре Стрејсенд!

За уплату од 1.000 долара добија се текст од 40 карактера с проредима у два реда. За суму од 5.000 и 10.000 долара имена предака ће бити уклесана на посебно истакнутом месту. Правила уписивања су строга и не могу се изменити чак ни висином уплате. На пример, не уписују се титуле, надимци нити словни знаци којих нема у америчком алфабету, такође земља порекла не може бити поменута. Одакле је усељеник дошао уписује се у повељи на папиру чије је издавање укључено у цену.

Ако се помножи број регистрованих имиграната, 12 милиона, са минималним износом за уписивање на Почасном зиду, премаши се милијарда долара. Толики профитни резервоар заслужио је и патетичне реченице којима се апелује на емоције потомака, као што је: "Прво су долазили бродовима, сада авионом, али сви они имају нешто заједничко – америчку причу".

Неко ће рећи да није поштено да држава наплаћује место у историји својим грађанима, док ће други поздравити државу која се не стиди ни најмањег посла. Милиони оних који су се запутили преко океана у потрагу за боље плаћеним послом од онога који су имали у родној земљи, у ствари су тражили ову другу државу. У лето 2008. године биће постављене нове табле на Почасном зиду па ће се и тада проверити колико ће потомака усељених платити да би рекли: "Хвала ти, Америко!".