Država prodaje prošlost

Želimo da zarađujemo svuda i na svakom mestu, poruka je koja se oseća u američkom vazduhu. Naravno da privatne firme, male i velike, pogotovo ove prve, ne prezaju ni od kakvog posla, ali isti je slučaj i sa američkom državom. Iako je bogata i prebogata, opet – koristi svaku priliku da zaradi.

Elis ajland u Njujorku je nacionalni muzej-ostrvo. Na njemu je 1892. godine osnovan imigracioni centar kroz koji je prošlo 12 miliona doseljenika. Oni su na ostrvu popisani, lekarski pregledani i ko je "prošao" dobijao je američka dokumenta. Više od 100 miliona današnjih Amerikanaca imaju pretke koji su barem jedan dan proveli u kontroli na Elis ajlandu.

Pitanje za pronalazače profita je: kako država može da zaradi na prošlosti nacije.

Otvoriće muzej i naplaćivaće ulaznice! Da, naravno, ali da li se može biti još kreativniji? Da li na tom ostrvu leži zlatni rudnik profita? Leži, naravno, samo ga treba videti!

Taj zlatni rudnik se zove Počasni zid. Na njemu se klešu imena emigranata koja su evidentirana u registru Elis ajlanda. Neka druga država bi, možda, ta imena uklesala o svom trošku, međutim, najbogatiji nisu bogati zato što su rasipali.

Poziv potomcima Elis imigranata nudi tri razloga zbog kojih bi trebalo da plate minimum 150 dolara: setite se svojih predaka; neka to bude mesto na kojem će se vaši potomci okupljati; recite tako "thank you" Americi što je bila dobra prema vašoj porodici.

Sem toga, golica se i klasna sujeta naznakom da će se vaše porodično ime naći u društvu dede Džordža Vašingtona i Barbre Strejsend!

Za uplatu od 1.000 dolara dobija se tekst od 40 karaktera s proredima u dva reda. Za sumu od 5.000 i 10.000 dolara imena predaka će biti uklesana na posebno istaknutom mestu. Pravila upisivanja su stroga i ne mogu se izmeniti čak ni visinom uplate. Na primer, ne upisuju se titule, nadimci niti slovni znaci kojih nema u američkom alfabetu, takođe zemlja porekla ne može biti pomenuta. Odakle je useljenik došao upisuje se u povelji na papiru čije je izdavanje uključeno u cenu.

Ako se pomnoži broj registrovanih imigranata, 12 miliona, sa minimalnim iznosom za upisivanje na Počasnom zidu, premaši se milijarda dolara. Toliki profitni rezervoar zaslužio je i patetične rečenice kojima se apeluje na emocije potomaka, kao što je: "Prvo su dolazili brodovima, sada avionom, ali svi oni imaju nešto zajedničko – američku priču".

Neko će reći da nije pošteno da država naplaćuje mesto u istoriji svojim građanima, dok će drugi pozdraviti državu koja se ne stidi ni najmanjeg posla. Milioni onih koji su se zaputili preko okeana u potragu za bolje plaćenim poslom od onoga koji su imali u rodnoj zemlji, u stvari su tražili ovu drugu državu. U leto 2008. godine biće postavljene nove table na Počasnom zidu pa će se i tada proveriti koliko će potomaka useljenih platiti da bi rekli: "Hvala ti, Ameriko!".