Створиле слику правог ђавола

Нема тог љубитеља филма који није био одушевљен првим делом култног филма "Ми нисмо анђели" Срђана Драгојевића. Неко је био задивљен мајсторском режијом, други врхунском глумом, трећи забавом највишег ранга, а мене су до усхићења, кад год бих поново гледао овај филм, доводили ђаволски рогови на глави Срђана – Жике Тодоровића. Имао сам чак и грешне мисли, говорећи себи да је тај мајстор, творац оних рогића, можда и сам ђаво. Ух, где ће ми душа после такве помисли, а нарочито после познанства са једном од ауторки тог савршенства шминке – Маријом Митровић.
Ту своју радозналост могао сам да задовољим још почетком септембра 1997. године у Будви, када је мање друштво новинара и филмаџија жалило трагичну смрт принцезе Дајане. Али, нисам знао да је супруга Жике Митровића, чувеног филмског редитеља, аутора незаборавних филмова "Марш на Дрину", "Капетан Леши", "Ужичка република" и других, коју сам тада упознао допринела својом вештином да сви ми, између осталог, уживамо и у мајсторској шминки глумаца у том култном филму.

– Рад на филму "Ми нисмо анђели" је заиста био најкреативнији и за нас две шминкерке, Цану Зарић и мене. На додели филмске награде "Кристална призма" Неда Арнерић нам је одала признање за тај посао – сећа се Марија Митровић тог исцрпљујућег и слатког ангажовања када смо се у среду, после десет година, поново срели, а ја коначно сазнао да је она један од оних ђавола из моје маште.

И не само то, него и како се Марија обрела у Београду и шта ју је те далеке 1963. године из Вараждина довело у престоницу.

– Ееее, љубав, а шта би друго. Зацопала сам се до ушију у једног Београђанина из света филма. Али, он ме брзо изгустирао. Оставио ме збуњену и изгубљену, срећом, међу људима који су радили на филму и телевизији. Брзо су ме прихватили и омогућили да годинама шегртујем и учим шминкерски занат – каже Марија Митровић.

Време је пролазило све док се није догодило то што је морало да се догоди, почетком осамдесетих година.

– Судбина је тако хтела. Била сам "трећа срећа" Жике Митровића. Хоћу рећи, ја сам му трећа жена. Пре мене, Жика је био ожењен са Фридом Филиповић, а после и са Аном Маријом Цар. Радила сам шминку за 150 филмова. Најмање двадесет година сам шминкала глумце у филмовима мог супруга, који је на жалост умро пре две године. Жика ме није, онако мушки, примећивао дуго, јер сам припадала филмском особљу, све док једног дана... – тајанствено се смешка Маца, како Митровићеву сви ословљавају у филмском свету.

Жика је тог дана, по најјачој киши и великом блату, показивао Драгомиру Бојанићу Гидри како треба да одигра неку сцену на коњу. Глумца је у стопу пратила Марија, како би му сваки час поправљала шминку, коју је обилна киша размазивала на његовом лицу. Режисер се попео на некакве мердевине у чизмама отежалим од блата тражећи од "веселог" Гидре да глуми онако како он као режисер захтева. И у једном тренутку, Жика се изнервиран нагне према Гидри вичући на њега, оклизне се на пречагама мердевина и одозго падне право на шминкерку Марију. Гидра је на коњу вриштао од смеха говорећи: "Ја се лелујам, али ти паде".

– Жика је завршио у гипсу. Поломио је руку на двадесет три места. Замолио ме да га храним, јер он истински није могао онако уфалцован да држи кашику и виљушку. Од тада смо заједно. Није прошло неколико месеци од Жикиног пада са мердевина и ми смо се венчали. Никад нисам смела ни да помислим да ће ми постати супруг тако строг човек, режисер, који је, пре свега, тражио дисциплину и врхунски рад. Изузетно је ценио вредне, радне људе. Чујем да на академијама и данас по томе спомињу Жику, али и по правичности – говори Марија. Последњи филм на којем су заједно радили био је "Тимочка буна".

Иако је дуго у том послу, Марија истиче да је што се тиче шминке највише научила од Радмиле Иватовић, Цане Зарић, али и од других. Прича о шминкерници као месту где глумци најрадије уче текст, али је то и својеврсна исповедаоница. Ту сви дођу да одахну, да се изјадају, да открију своје тајне, поготово глумци. Никад ни она нити њене колегинице нису другима о томе реч проговориле. Оно што би чуле чувале су као свету тајну.

– Додуше, има и глумаца, а поготово глумица, свакаквих. Тако, неке дођу и најпре погледају да ли друга глумица седи на фотељи или на обичној столици, на каквој седи и она. Затим да ли та друга глумица око огледала има више сијалица него она и томе слично. Несхватљиво је да поједине глумице више гледају у огледало него саме шминкерке којима је то посао. Догађало се и да глумице, само што изађу из шминкернице, из торбице изваде огледалце и почну да поправљају шминку. Да пукнеш од смеха – прича о доживљајима са снимања Марија Митровић.

Највише је радила шминку у домаћим историјским филмовима и у томе уживала. Било је доста посла и у копродукцији, па је тако упознала многе у свету познате глумце. Ипак, остала је велики пријатељ само са неколико њих. На пример, са Жан Луј Трентињаном, Маријом Шнајдер, Керол Буке...

– Филм сви воле. Ту не постоје никакве деобе. Сећам се како ме је отац из Вараждина, усред овог последњег, несрећног рата, молио и кумио да како знам и умем нађем неколико фотографија са посветом Милене Дравић, јер он не може више да живи од људи који то траже од њега, знајући да му ћерка у Београду ради са филмаџијама. То је обрадовало и Милену и мене – весело је Марија Митровић завршила причу о себи и свом чувеном мужу.