Андрија зограф из Тоца

Као по неписаном правилу велике стваралачке епохе код Срба обележили су они о којима се данас веома мало зна. Судбина стваралаца овде, вековима је на маргини и најчешће је смештена у колективну меморију, а дела су остајала као национални допринос. Фрагментарни подаци или случајни записи имена на зиду, фресци или таваници, претстављају понекад чудесна открића. Остављали су их они који су омеђили наш средњи век и све најбоље тада створено. Са њиховим делима тако се упорно дичимо а њихове личности још увек трају у историјској заветрини. Зашто? Једноставно зато, јер у псеудомодерној епохи вредновања без приче о делу нема ни дела, без допунске помпе мало шта опстаје, све се доводи у питање, па и креација.

Нашим архајским делатницима, нашим анонимусима из удаљене епохе, била су, изнад свега, важна дела а не прича о делима. Њихова скрушена посвећеност послу, занетост и неизвесност до краја, тајанствено скривање намере пре њене реализације – изгубљено је у вредносном кодексу савремену ере. Изгледа да код њих није било пакости према бољима или је бар била сведена на најмању меру.

Наравно, бољи се увек појаве, наговесте, инстиктивно осете али не као опасност, већ као судбински дар. Јер, знали су, само поред бољих могу се и сами успињати. Просечних је ионако било на све стране, а добрих у сваком послу, увек мало. Свесни да је и несавршенство људска мера, налазили су начина да их гордост не понесе. Гордост успеха и завршеног посла. Само су ретки међу њима записивали имена на неким скривеним местима, најчешће тајним писмом. За оне који умеју да читају и цене урађено. И скрушеност овоземаљску ,,јер није делао дух свети него чловек смртан".

Четири загонетна слова

Сопоћанским анонимусима нема трага у именима али они трају у делима. Њихове непоновљиве фреске више је сачувала судбина него човек. Била би космичка неправда да се најлепше што је европска уметност оставила у последњим деценијама XIII века, изгуби. А такве примере историја памти. Међутим, њихови настављачи, зографи краљевских лаври на Југу, бележили су своја имена на мачевима светих ратника, својих заштитника и духовних помоћника. Тако се зна да су задужбине краља Милутина сликали Михајло и Евтихије а име трећег мајстора није се одржало, јер изгледа да Астрапа и није био зограф, па ни славу није могао примити на своја плећа.

У удаљеном XVII веку, стварао је један од најбољих српских зографа Јован – Козма, око чијег имена су стваране бројне приче. Као да је и сам, свесно, оставио загонетку потомцима, да се четири слова које је он написао тајном буквицом – одгонетају и кроз време тумаче. Да је желео о себи проговорити више, могао је. На срећу, иза себе оставио је дела.

У више цркава и манастира, примерице; Подврху, Пиви, Никољцу и понајвише у Морачи, сачуване су његове иконе. Па и да не постоје четири загонетна слова, која пре упућују на мудрост и тајанственост његове личности, он би кроз властито дело трајао. Попут старих мајстора из Сопоћана, Студенице, Милешеве. А вештина његовог заната која је морала засенити друге, није му повисила гордост јер је знање преносио другима. Ако је и добијао похвале оне су биле духовне природе и од оних који су њему били блиски.

Један од оних које је мајстор Јован – Козма, по свему судећи, учио сликарском занату био је Андрија Раичевић из Тоца (села код Пријепоља). За разлику од свог учитеља он је био срећнији и о њему се зна више од готово свих његових савременика. И он о себи није оставио писаних података осим што је на полеђини или ивици неких икона записао да их је ,,изобразио грешни Андрија". Али о Андрији писали су више други, његови сарадници и савременици. Знаменити преписивач из Свете Тројице пљеваљске, расодер Гаврил, усхићен успешно завршеним послом на преписивању и илустровању велике књиге Шестоднев Јована Егзарха бугарског и Хришћанске топографије Козме Индикоплова, пред Ускрс 1649. године, на читавој страници забележио је драгоцене податке. На једном месту Гаврил пише да је ликове светих у овој књизи изобразио "благоподвижни благочестиви и благословени изуграф кир Андрија Раичевић рођен у месту Толац, анепсеј (сестрић) игумана манастира Свете Тројице, Мојсеја".

Епитети које је расодер Гаврил посветио млађем сараднику зографу Андрији из Тоца, нису били чести и добијени су заслугама. Дакле, Раичевић се до тог времена доказао као успешан мајстор, а посао на илустрацији великог кодекса био је још једна потврда његове умешности. Зато похвале које је добио од духовног брата из Свете Тројице пљеваљске немају искључиво карактер конвенционалности.

На основу конзерваторских радова на Великом Распећу из манастира Благовештења под Рудником и крилу царских двери из Старе сарајевске цркве, потврђено је да је сликар ове монументалне целине био Андрија Раичевић. И више од тога. Доказано је, да је првобитно место за које су ови делови иконостаса сликани био манастир Бања код Прибоја, седиште Дабробосанских митрополита. Неким незнаним поводима Распеће је чувано у Благовештењу рудничком а двери у Сарајеву.

До ових открића о Раићчевићу је писано као о простом кописти који се доследно држао узора. Са око двадесет икона и неколико илуминираних рукописа он није припадао водећим сликарима српског XVII века. Међутим, Благовештењско Распеће и царске двери из Сарајева, приказују га у другом светлу. Минуциозни илуминатор са осећањем за племенити колорит израстао је у великог мајстора. Они који су га учили, морали су бити знаменити сликари. На основу савесне компарације сачуваних делова сликаних за манастир Бању код Прибоја, уочљиво је да су зографу Андрији била позната ликовна искуства Запада. Још је ближе истини да је копирао монументална Распећа из Далмације и Приморја, дела великог мајстора Паола Венецијана. Овај знаменити сликар био је већ одавно познат као један од ретких, који је у уметност Венеције унео дух неохеленизма и византијске уметности ,,више од мозаичара у Светом Марку у Венецији".

Копирање познатих икона

,,Грешном" Андрији зографу из Тоца овај велики мајстор морао је бити познат као што је знао за велика дела итало-критске уметности. Неке капиталне иконе Крићана, изгледа да је имао пред собом. Тако се препознаје утицај знамените иконе Николе Рица, Деизис са празницима и светитељима, која је тада била у манастиру Бањи. Пред овим великим делом, зограф Андрија морао је остати усхићен. Он је учинио управо онолико колико су његове могућности дозвољавале. Копирао је детаље, ликове, сцене и празнике, користећи копије и предлошке за своје касније радове. Није имао илузију да може досегнути Рицово дело, као што је нису имали ни његови претходници: Лонгин, Митрофановић и Јован. И њима је била позната Рицова икона. И није им било понижење да је копирају.

Копирање или бескрајно понављање теолошких сцена по истоветном обрасцу било је вековима присутно у источној варијанти хришћанске уметности. Тим чином, стварана је посредно чудесна оригиналност понављања, тешко разумљива савременој естетској мисли. Мајстори и зографи стварали су дела на достигнућима претходника. То што су они, њихови настављачи успевали да у неком сегменту, детаљу слике или иконе дају властити допринос, нису сматрали великим успехом већ само тежњом, чији је циљ могао бити – духовни успон.

Најзад, ретки појединци, ствараоци из различитих епоха, анонимни или они чија се имена знају, остали су уписани негде између искуства и трајања. Искуства, јер су тајне заната саопштавали посвећенима и ретко су их носили са собом у гроб. Имали су свест да је учење заната и њима некад било поверено па га нису смели скривати само за себе. Трајања, јер се генерацијско знање вековима таложило у неки чудесни кристал, меморијски код народа, доступан некима али не свима. Тако се искуство и труд предака, на срећу, изгубило. Захваљујући духовним чуварима знања су, у танким или дебљим слојевима, остајала привремено склоњена. А кад су наступила друга времена, чак и злехуда, неки проницљивији умови, напором и дубином вере, разгртали су заробљене тајне откривајући скривено.