Апостол над апостолима

Лик Марије из Магдале, историјске личности чију посебну улогу у животу и страдању Христовом доследно сведоче и синоптичка јеванђеља, врло се ретко среће у религиозној уметности Истока. Православна иконографска пракса сажимања представе Распећа Христовог, са ретким изузецима какав је онај репрезентативни у Богородичиној цркви у Студеници с почетка 13. века, оставља простор под крстом само за Богомајку и најмилијег ученика – светог апостола и јеванђелисту Јована Богослова. Ретке су у храмовима Истока и представе Мироносица, попут оне чудесне у Милешеви, на којима неколико уплашених жена сусрећу, у бело одевеног, арханђела Гаврила, како седи на Христовом гробу. Православље уметничким средствима приказује Васкрсење Господње сликом Силаска у Ад, односно изображавањем оног тренутка у коме Христос побеђује смрт, ослобађајући њене прве заточнике – Адама и Еву.

Марија из Магдале, жена коју је Христос исцелио од седам злих духова (Лука 8:1-3; Марко 16:9), непоколебљива следбеница његовог учења, незастрашена ужасом понижења и страдања свог Учитеља, којем је на Голготи присуствовала (Јован 19:25-27), спремна да пре сванућа у Васкршњу недељу сама крене до његовог гроба и скупоценим миром и сузама помаже тело Онога у кога је безрезервно веровала (Јован 20:1-2), очевидно није превише окупирала мисао средњовековних догмата и фрескописаца хришћанског Истока.

Преобраћена блудница

Њена "слава" на Западу, плод је једне непромишљене проповеди папе Гргура Великог из 591. године, којом су све библијске Марије, са изузетком Богомајке, идентификоване као "иста личност", односно блудна прељубница коју је Исус спасао зверског каменовања. Далекосежност овог древног папског исказа иницирала је схватање Магдалене као узбудљиве анти-хероине која ће распаљивати и машту обичног човека, али и врхунских ликовних уметника, какви су били Донатело, Леонардо и Рафаел, па све до аутора провокативних наслова попут "Свете Крви-Светог грала", "Жене са посудом од алабастера", "Откровења Темплара", "Да Винчијевог кода" и многих других.

Тако је за један и по век, Марија из Магдале, коју источна црква назива и равноапостолном (једнаком апостолима), прешла фантастичан пут од преобраћене блуднице, заштитнице губаваца и колебљивих жена, апостола који је према "Златној легенди" из 13. века, христијанизовао Галију, "таште" француске династије Меровинга, феминистичке иконе, па до супруге Исусове и мајке његовог детета. Новије откриће такозваних гностичких јеванђеља, а посебно јеванђеља по Марији (Магдалени), Филипу и Томи, занимљивих, али још увек недовољно проучених списа из 1. века хришћанске ере, унело је, а у духу сензационализма својственог савременој епохи, још већу контроверзу у лик жене, коју је васкрсли Господ у свануће једног давног недељног јутра питао: "Зашто плачеш, Маријо"?

Иако је папа Јован Павле II 1988. године посебно нагласио да Магдалену не треба идентификовати са блудницом из Јеванђеља по Луку, јер је она "апостол над апостолима", као и да је "најјачи тест вере, распеће, показао да су жене јаче од апостола", вековно подгревање маште греху склоног човека, и данас најрадије ову загонетну жену види отелотворену кроз заносну Монику Белучи у Гибсоновом "Страдању Христовом".

А ко је уствари Мироносица у црвеној хаљини са тамнозеленим огртачем са малобројних источних фресака и икона, или раскошна, провокативна црвенокоса заводница са Тицијанових слика?

Марија из Магдале, једина је женска личност у Новом завету, коју јеванђелисти одређују местом њеног рођења, некад многољудног и богатог града Магдале, смештеног на средокраћи римског пута Via Maris, између Египта и Дамаска, у области Геназарет, на обали Тиверијског језера (Јудејско море). Магдала (Мигдал – кула на хебрејском) Маријиног времена данас је највећим делом потонула у исто оно језеро које своју вечну славу дугује знаментом Христовом ходању по води, а од 1986. и чињеници да је у муљу античког бродоградилишта откривен рибарски чамац из времена Исусовог живота, који је метафорично и проглашен његовим.

Име Маријино Нови завет помиње чак 13 пута, а да при том не каже ништа о њеном друштвеном статусу, годинама живота или изгледу. Чињеница коју напомиње јеванђелиста Лука (8:1-3) да је она једна од жена која из својих средстава помаже Христа и апостоле, указује посредно да је реч о самосталној и добро стојећој особи. Њена одлучност да свог Исцелитеља прати диљем Јудеје и Галилеје током његових проповеди, храброст да са њим иде до Голготе, да у цик зоре крене ка његовом гробу под римском стражом, али и доцније предање о њеном апостолском раду на тлу данашње Италије, посредно говоре да је Марија зрела и у целини финансијски самостална личност.

Иако се њеним објављивањем Васкрслог Христа, речима: "Видела сам Господа"! пројављује кључни тренутак и божанске природе Јединорођеног сина, али и једне нове епохе, Марија из Магдале, након ових судбоносних догађаја, "нестаје" као актер јеванђеоских текстова. Међутим, историја хришћанске цркве, говори о њеном неуморном мисионарском раду на тлу римске империје, па и пријему од стране императора Тиберија, што такође посредно указује на Маријин висок друштвени сатус.

Блага Марија

Наиме, Марија дарујући црвено васкршње јаје римском цару, не само што прва уводи праксу фарбања јаја, као јединственог симбола овог највећег хришћанског празника, већ и изговарањем у тој пригоди: "Христос васкрсе", утемељује две речи које чине окосницу вере у целини, једну врсту "легитимације" истинитог хришћанина.

Марија из Магдале се, према црквеном предању, повукла из Рима у Ефес, где је сарађивала са Јованом Богословом на писању првих 20 поглавља његовог јеванђеља, што опет посредно указује да је била образована жена. У Ефесу се у дубокој старости мирно упокојила незнане године 22. јула по старом, односно 4. августа по новом календару, када је православна црква прославља под именом Блага Марија. Њени земни остаци су у 9. веку пренесени у цариградску цркву Светог Лазара, а потом, након крсташких освајања 1204, у Латеранску базилику у Риму, где се један део Маријиних светих мошти и данас налази, док је други похрањен надомак Марсеља, у монументалној цркви њеног имена.