Град без јавног купатила

„Обавезно се окупајте у јавном купатилу” – пише у Туристичком водичу Будимпеште. Посетиоци Београда такву могућност немају јер ниједно од јавних купатила у престоници не ради од 2004. године.

Тада је последње место за те намене, комплекс јавног топлог купатила „Дунав” у Улици цара Душана 45 затворен. Данас се користио за снимање спотова, филмова, за изложбе чак су у њему и журке организоване.

Пре четири године најављено је да ће се просторије тог споменика културе претворити у културни центар. Био је расписан конкурс и изабрана три најбоља идејна решења која би могла да послуже за преуређење старог амама али ништа није реализовано.

–  ЈТК „Дунав” је престало да ради јер је стање објекта и инсталација водовода и канализације, електроинсталације, термотехничке инсталације, противпожарна заштита не испуњавају техничке услове, прописе и стандарде за безбедно коришћење и функционисање здања. Могућност да се оспособи део у коме се обављало купање и туширање, није реална без сагледавања рада комплекса у целини. У зависности од опредељене намене сврсисходно је урадити комплетну санацију, реконструкцију и ревитализацију комплекса – кажу у Секретаријату за комуналне и стамбене послове које је до пре осам година одржавало ЈТК „Дунав”.

Чак и када је у „Дунав” купатилу могло да се истушира и окупа оно је пословало, тврде у Секретаријату за комуналне и стамбене послове, на граници исплативости. Корисници су углавном били грађани који нису имали купатило, сиромашни, подстанари, студенти, пензионери, продавци на пијацама из унутрашњости који су спавали у камионима или тезгама, сезонски радници...

Економска неисплативост само је један од разлога због којег су јавна купатила попут оних у Мишарској улици 8, Господара Вучића, у близини Цветкове пијаце, у Улици адмирала Гепрата 14 престала да раде. Многа од њих, између два рата, каже Драгомир Дик Манојловић, архитекта, зидана су као социјалне установе у којима се могло окупати али и опрати и испеглати веш.

– Често сам одлазио у јавно купатило у Мишарској улици. Могло се бирати коришћење туша или каде, били су као и у другим јавним купатилима одвојени мушкарци и жене. У Дому здравља Врачар такође је постојало јавно купaтило и радило је до пре две деценије. Цене у свим биле су популарне – присећа се Манојловић.

Бескућници се зими не купају

Пре више од два месеца, на Светски дан бескућника, волонтери Црвеног крста Палилуле покренули су иницијативу да се отвори јавно купатило и још једно зимско склониште.

– Како у овом периоду не постоји могућност да се отвори јавно купатило, преорјентисали смо се на сакупљање петиције да се отвори зимско склониште. Ипак, треба рећи да потреба за јавним купатилом постоји па ће та иницијатива бити покренута поново на пролеће. Око 72 одсто наших испитаника који живе на улици у просеку се купа једном недељом. Напомињем да је истраживање рађено у јуну. Тада су нам рекли да се купају углавном на Ади Циганлији и рекама. Зими немају где. Кажу да по контејнерима проналазе дезодорансе па се тиме, освежавају. Све то није довољно да се одржи минимум достојанства – објашњава Марко Томашевић, стручни сарадник Црвеног крста Палилула.

Када је рађено истраживање ради утврђивања потреба бескућника, испитано је 45 бескућника, што је релативно велики број јер су они углавном недоступни или не желе да причају.

Амами – споменици културе

Парно купатило браће Крсмановић, Цара Душана 45

Комплекс „Парног купатила браће Крсмановић”, познат и као Јавно топло купатило „Дунав” формиран је од 1901. године до двадесетих година 20. века око остатака некадашњег „Малог амама”, за који се претпоставља да потиче из 18. века.

У средишту купатила налази се кружни базен – амам и мањи базен полигоналне основе, са хладном водом. Темељи просторије са кружним базеном, као и канали испод базена, представљају остатке старијег објекта турског амама. За споменик културе проглашен је 2001. године.

Амам кнеза Милоша, Адмирала Гепрата 14

Саграђен је 1836-1837. године према принципима турских јавних купатила. Представљао је саставни део тадашњег дворског комплекса кнежевих синова Милоша и Михаила Обреновића, који је потом служио потребама Министарства финансија. Од целог комплекса до данас сачувао се једино амам, приземна зграда са истуреном оџаклијом.

Претпоставља се да је објекат изведен према замисли Хаџи Николе Живковића, „дворског” неимара кнеза Милоша, коме се приписују најзначајније грађевине у Београду из овог периода –

Конак кнеза Милоша у Топчидеру и Конак кнегиње Љубице. И поред тога што димензије зграде нису велике, она има све саставне делове амама – шадрван, капалук, халват, хазну и ћулхан.

Амам у Доњем граду Београдске тврђаве – Планетаријум

Претпоставља се да је подигнут између 1860. и 1867. године, када су кључеви града из турских коначно прешли у српске руке. За време Првог светског рата амам је служио као војничко купатило, али је касније девастиран и разорен експлозијом у оближњој Источној капији 1944. године.

Године 1962. након оснивања Завода за Заштиту споменика културе града Београда, приступило се обнови амама као објекта неоспорних споменичких својстава. Две године касније реконструкција објекта је приведена крају и наредне три године амам је чекао своју нову намену. У њему је 1967/68 смештен планетаријум Астрономског друштва „Руђер Бошковић”.