Бе-ем-ве, хеклер и зидови који се руше

Нове приче Владимира Кецмановића у књизи „Зидови који се руше”, у издању „Завода за уџбенике”, „храбар су одговор на изазов постмодерног приповедања”, према речима књижевне критичарке Але Татаренко. Ово је тематски и мотивски разнолико приповедно штиво, почев од особеног уобличења ликова наших великих писаца, преко приче о рату, до антибајке о љубави Томе Спинозе и Мире Љовисне…

У првој причи ове књиге Андрић је човек из сна, кога је приповедач обукао у фрак, са којим чак полемише. У  последњој, Црњански је лик који је лутао, патио, тонуо. Ви дајете ново виђење Андрићевог лика, а Црњанском посвећујете лирску приповетку. Зашто сте овако „распоредили снаге”?

Можда зато што сам, када сам писао причу посвећену Црњанском – а то је најстарија прича у збирци, настала десетак година пре осталих – био расположен лирски, док сам причу о Андрићу писао у „полемичкој фази”. Шалу на страну, чињеница јесте да се, као што сте добро приметили, у причи „Из праха”, мој јунак – а кад кажем „мој јунак”, не мислим на неког од мушких чланова породице Сулејмана Величанственог – са Црњанским  поистовећује, док у „Турској вази” са Андрићем полемише. Тачније, не полемише са Андрићем, него са својом визијом Андрића, која је делом аутентична, а делом клишеизована, будући да је од клишеа немогуће побећи. А пошто је немогуће побећи, онда се с њима ваља суочити, што сам чинио и  у ранијим књигама, посебно у роману „Сибир”, а намеравам да чиним и убудуће, ма колико то збуњивало и љутило неке књижевне критичаре и неке „књижевне критичаре”... Прича о Андрићу је тужна прича о немогућности рушења зидова који су се испречили међу људима, прича о Црњанском је испуњена метафизичком надом у тренутак када ће сви зидови бити порушени...

Преиспитивање клишеа, стереотипа (на пример оног да је Андрић мало говорио), један је од кључева и за друге приче. Пародирате клише „бајке” о мушко-женским односима, дајући антибајку. Ову конструкцију „рушите” из темеља у духу нашег циничног времена?

Ма не рушим. Срушена је та конструкција и без мене. Да покушавам да пародирам бајку о мушко-женским односима, то би тек био патетичан стереотип. Није то ни пародија јаловог интелектуализма, који пада у воду чим ти се дигне, што, такође, није нарочито оригинална идеја. Поента је у занимљивом судару света алтерега Баруха Спинозе и шпанских серија, у којем живот руши још један зид. А када се зид сруши, шпанска серија опстаје, а Спиноза губи битку са спортском кладионицом. Тако, крећући од мачистичког стереотипа по ком се мушкарац бави филозофијом, а жена меша задњицом у роза сукњици и на телевизији гледа глупости, долазимо до занимљивог разрешења. То јесте антибајка, управо као што је антибајка свака овоземаљска прича, уколико није у питању кич. А моја антибајка се игра кич-обрасцем, пародирајући га љубављу. Јер без љубави нема успешне пародије.

Jедна књижевна критичарка вам је замерила да неке своје јунаке презирете, а неких се гадите?

Писац своје јунаке не може да презире, ни да их се гади. Писац своје јунаке воли јер их створио. Презир и гађење препуштам критичарки...  

„Зидови који се руше” заправо су и конструкције које више не опстају у вашем приповедном свету, једна од њих је и савремена уметност заснована на добро плаћеном опсенарству и фолирању. Који су ваши критеријуми за истинску уметност?

Уметност је вечито поновно стварање света, на нов начин и често новим средствима, како би појавни свет, који се од употребе лако излиже, наново оживео. Уколико успе успешно да имитира Бога, уметник заиста постаје творчев изасланик на земљи, који онеобичавањем његово дело одржава у животу. То је уметност, остало је или дилетантизам или фолирање.


Један део „европске конструкције” заувек се променио падом Берлинског зида, доносећи ослобођење. У вашој ратној причи пад Зида иронично је почетак пакла на Балкану, уједно и статусни симбол... Срећа је европски клише, Балкан је трагична деконструкција клишеа благостања?

Срећа је клише, увек и на сваком месту. На Балкану се та тужна истина очитује на трагичан начин јер су Балканци вечито терани да се уклапају у клишее које су им скројили други. А када у те, туђе, клишее још и поверују, онда се трагедија претвара у специфичну трагикомедију, у којој комични аспект трагични не ублажује, него га, парадоксално, чини још жешћим и тежим. Тако и у причи „Бе-ем-ве, хеклер и зидови који се руше” не прође много времена од тренутка у којем се моји Балканци одушевљавају падом Берлинског зида до тренутка у којем се поруше зидови њихових кућа...

Као и до сада, поигравате се језиком, заправо исказом, сказом, причом као жанром. Рећи мање значи рећи више?

Да. Парафразираћу Милорада Павића: лепоту цркве не чине толико велелепне куполе, колико комад неба измећу њих. Оне, својим контурама, небу дају нови лик. Уметнички текст је, онако како га ја видим, успешан у оној мери у којој је успео да белини папира да контуре различите од оних које су му давали други уметнички текстови, чинећи да, како каже Маркес, свет постане нов, како би ствари наново требало показивати прстом пре него што им дате име. Ако се у томе успе, онда се папир – хајде да за крај парафразирам и Бранка Миљковића – експлозијом ауторовог и читаочевог чуђења пред празнином, претвара у небо уоквирено контурама текста...